ПРИЧЕ ИЗ БУЏАКА - ''Професионалац''
Суморно кишни уторак ујутру. Иако ведрог неба нема ни на видику, уторак као и недјеља, у нашем граду, јесте дан за пијацу.. Иако се ми који живствујемо у Буџаку стидимо, штавише и зазиремо од саме помисли на ријеч 'пијаца' а онда и од њеног значења, сваки од нас неотуђивим дијелом Буџака сматра те двије раскрснице од "Тропика" до Аутобуске станице.
На те двије улице викендом и уторком се редовно слије милион људи, свакаквог изгледа, занимања и рјечника (и морала). Стари и млади, чисти и прљави, сељани и (мало)грађани, наши и њихови, ови и они. Смета нам гужва коју праве на семафору кад журимо према граду, смета нам сама помисао да 'окупирају' нашу територију, псујемо им кроз прозор(у фацу) кад не ухватимо зелено, кад неко погрешно паркира, сметају нам њихови производи изложени на пољани код дрвореда, гледамо с подозрењем на те људе како ужурбано ходају са џаковима и врећама поврћа у рукама, како причају, убјеђују једни друге, како пуше, пију, пљују. Једном ријечју, како зарађују за живот. И то нам смета, како они ту, пред нама и наочиглед свих, зарађују за живот - јер, сви су они лопови, варају у килажи паприка и купуса, и будибогстобом, само гледају како да те преваре и зараде.
На те двије улице викендом и уторком се редовно слије милион људи, свакаквог изгледа, занимања и рјечника (и морала). Стари и млади, чисти и прљави, сељани и (мало)грађани, наши и њихови, ови и они. Смета нам гужва коју праве на семафору кад журимо према граду, смета нам сама помисао да 'окупирају' нашу територију, псујемо им кроз прозор(у фацу) кад не ухватимо зелено, кад неко погрешно паркира, сметају нам њихови производи изложени на пољани код дрвореда, гледамо с подозрењем на те људе како ужурбано ходају са џаковима и врећама поврћа у рукама, како причају, убјеђују једни друге, како пуше, пију, пљују. Једном ријечју, како зарађују за живот. И то нам смета, како они ту, пред нама и наочиглед свих, зарађују за живот - јер, сви су они лопови, варају у килажи паприка и купуса, и будибогстобом, само гледају како да те преваре и зараде.
Код два продавца банана - стајао сам код једног и слушао разговор другог с купцем.
- Да, да, изгуб'смо од Словеније, ахх..
- Па, били су бољи зар не?
- Терен не лаже, авај..
- Кило и двјеста?
- Може, може.
- Јеси ти друже из Новог? Чиниш ми се познат.
- Јесам, друже, и ти си мени онако фацом..
- А, која си генерација?
- Шездест треће.
- А, ја ше'сет друго. Та мора да смо се неђе виђали..
- Могуће, могуће. Има ли иђе тих наших људи?
- Има, има. Симо Мрђа често наврати, и они његови. И Перо, котларев син. А и ови из Костајнице. Што су то биле барабе, је л' да?
- Да, да, мангупи прави.
- Они су се баш зајебавали.. Сјећаш се оно . .
- Па, били су бољи зар не?
- Терен не лаже, авај..
- Кило и двјеста?
- Може, може.
- Јеси ти друже из Новог? Чиниш ми се познат.
- Јесам, друже, и ти си мени онако фацом..
- А, која си генерација?
- Шездест треће.
- А, ја ше'сет друго. Та мора да смо се неђе виђали..
- Могуће, могуће. Има ли иђе тих наших људи?
- Има, има. Симо Мрђа често наврати, и они његови. И Перо, котларев син. А и ови из Костајнице. Што су то биле барабе, је л' да?
- Да, да, мангупи прави.
- Они су се баш зајебавали.. Сјећаш се оно . .
Започели су широк разговор с много имена и два, три доживљаја. Продавац банана нашироко и емотивно, у једном даху, плете ли, плете док се присјећа истих а овај други, у сакоу и бијелој кошуљи, намргоди лице и увуче кравату, као да жели да пође.
- А, а, како се звао онај смото, што смо с њим највише тјерали шегу, онај мали што су га сви зајебавали?
Чек, чек је л' Ново Марић? - рече продавац и засмија се.
Чек, чек је л' Ново Марић? - рече продавац и засмија се.
Овај други, погну главу и пође. Након неколико корака, окрену се и једва изусти уснама стегнутим од муке и од хладноће:
- Ја сам ти, друже, Ново Марић.
- Ја сам ти, друже, Ново Марић.
Нема коментара:
Постави коментар