ПРИЧЕ ИЗ БУЏАКА - Словаци, Словенци и остали

ПРИЧЕ ИЗ БУЏАКА - Словаци, Словенци и остали

Једно сасвим обично августовско јутро поквари ми нагли и гласни лавеж паса. Роки увијек лаје кад је неко на прузи али кад сам дигао главу, видим да је сподоба већ ушла дубоко у моје двориште.

"Môžem tu nechať tašku na náradie počas prestávok na obed?" - упита ме скидајући качкет и бришући зној, од сунца гарави, од уља за подмазивање прљави човјек.

"Не разумијем словачки." - казао сам, једва препознајући звучност његовог говора јер сам дуго пратио Марека Хамшика на друштвеним мрежама.

"Tukaj lahko pustim vrečo za orodje med odmori.." - јави се, ово на словеначком и други сличан тип.

Таман да искезим фацу од забезекнућа што је мигрантска криза стигла и код нас кад чујем ћалетово "може, може". Он их је разумио, јбг, живио лик у старој Југи, радио са свим Словенима. ''Пусти људе да оставе алат ту код нас док ручају.''

"Не симпатишем нешто словенске језике сем руског." - правдао сам се. Лик ме чудно погледа, захвали се и отиђе. Онај други, Словенац, већ је био отишао. Ал' тако ти је то, мој докони читаоче, код нас Срба, од нас Словенци увијек први оду.

Елем, ми који имамо ту (не)срећу да битишемо у Буџаку, осим барака, Омладинца и Лазарице, као знамење имамо и гиганта српског жељезничког саобраћаја и сваког дана, поготово ми који живимо уз пругу, свједочимо разним чудесима све од надвожњака до Лендриног млина, ђе је пружни прелаз, међа и наставак пруге ка Залужанима. Тако је пак, најновији пројекат Жељезница РС, смањење броја радних мјеста зарад мањег задужења за плате, што изискује постављање сигнализације дуж пруге. И гле, чуда, страни радници су задужени за тај посао!

Иронично, сасвим случајно сам (у кафани, гдје друго?!) упознао наше људе, оца и сина, који раде исти посао у једној сусједној земљи. Али то сада није тема. Посљедица свега је да више нећемо гледати оног чичу што под надвожњаком и код "Гранаде" диже и спушта фењер као сигнал возу и машиновођи, но ћемо дакле, имати пружне семафоре.

''Môžeme získať vodu z cesma?'' - након пола сата чујем опет брата Словака. Ваљда су се зај*бали па нису купили воду, шта ли већ.. Кажем му - ''Ти можеш и кафу и ракију добити, а овај твој Словенац само воду!''

''Kaj naredi razliko..'' - јавља се Словенац. Одговарам као из топа: ''Фино, друже, ви Словенци сте бомбардовали Србе 1999. а Словаци нису. Словачка је ушла у НАТО тек 2004. Ми Срби добро памтимо, зато Словацима кафа и ракија, Словенцима вода. Правда!''.

''Slovenija je jednako prišla v NATO leta 2004.'' - вади се брат Јанез, не знајући како сам га прекјуче из дворишта прислушкивао како свом колеги говори све најгоре о Србима и нашој улози у рату. ''Али дали сте им касарне тада, касарне! Бараке? Разумијеш?''
На ово ме је само ме погледао мутно и одмахнуо руком.

За пар минута дошао сам са флашом хладне воде, и двије чашице за ракију. Ћале им је усуо. Сркнули су обојица у цугу и ватили се један воде, други дувана.
''Srbska gostoljubnost..'' - рече.
''Кад већ причаш нешто, причај како јесте, причај истину. Бар ћеш моћи својима преко скајпа рећи и нешто лијепо о Србима''.

И ту се забезекнуо. Јадник није знао да сам и то чуо неки дан док сам их прислушкивао. Намигнуо сам му и ухватио се лежаљке у хладу.
И Бањалучанке, лијепе сте женске! Тако кажу браћа Словени.