Сјећам се да сам некад читао текст једног блогера, о једном чешком писцу. Дотични Милан Кундера, заправо највећи чешки писац, који ће пак, одласком у изгнанство у Француску постати тек просјечан француски писац, у "Књизи смијеха и заборава" описује ријеч из чешког језика за коју, како тврди, не постоји достојан превод у другим језицима.
"Литост", каже Кундера "обухвата веома широк распон осјећања, као развучена хармоника, или осјећање које је синтеза многих осјећања: жалости, саучешћа, чежње и самопријекора. Први слогови ове ријечи, изговорени са призвуком и отегнуто, звуче као цвиљење напуштеног пса".
Најрелевантнији превод на српском био би "ојађеност", мада се лако уочава да ојађеност не одговара овој ријечи - што је доказ да је Кундера, авај, у праву - тј. ојађеност не подразумијева читаву лепезу најбиједнијих осјећања. Понекад би ријечи требало оставити онакве каквима јесу, без покушаја да се преводе односно препјевавају – а посебно, ваљда, када је ријеч о словенским језицима.
Сјећам се и свог доласка у Брно, тај митски град на истоку Чешке, некоме познат по чувеним мото-тркама а некоме по Милану Кундери - у Брну ће се родити као он, као човјек, али тек у Острави ће се родити Милан Кундера као писац. Када ме водич упитао зашто сам дошао баш овдје и зашто нисам ишао у Праг, одговорио сам му да желим да посјетим родни град свог омиљеног писца - тад ми још увијек није био омиљени јер тада још увијек нисам прочитао ''Шалу'' - али и да бих радо посјетио Остраву. Тада и никад више у свом животу нисам видио на ичијем лицу такав ниво самогадљивости, подругљивости и одурности - јеси ли нормалан, шта ћеш тамо, Острава је шуп*к Чешке?!
Кад једном дођеш у било који град, а у било који град се долази касно; кад једном касно дођеш у било који град... А у Остраву сам, исто као и у Брно, дошао рано - између средње школе и факултета. И заиста, водичеве ријечи нису биле потпуно нетачне. Град је типичан примјер суровости источноевропске транзиције - некад понос тешке индустрије данас је пуст и полуразорен град, легло незапослености, сиромаштва и бескућника. Срушене куће чешког дијела Шлеске, порђали фабрички торњеви некадашњих жељезара, соцреалистички блокови и напукнута рударска окна нису оптимистичан пејзаж. О Острави, једнако ружној и у његово вријеме пише и сам Кундера - Лудвик, јунак његовог првог романа ''Шала'' осуђен је на изгнанство у овај град, који више личи на логор него на насељено мјесто.
Хладни вјетар стеже око врата, чај је једини топли напитак који се тамо може наћи. Одбио сам водичев приједлог да попијем чашу ракије... Да, ракије?! Кад сам га питао откуд му јабуковача и да ли има везе са нашим геопростором, казао ми је да је свратио у Семберију кад се враћао из Сенте. Једва сам дочекао да му кажем - чекај, шта ћеш горе на самом сјеверу Војводине, па Сента је шуп*к Србије?! Ало, Сента, родни град највећег српског пјесника Матије Бећковића - рекао је зачуђено. Тишина. Осјећај срамоте на мом лицу, лицу будућег студента српског језика и књижевности који није знао овај податак.
Уторак је. Облачно јутро уторком у бановој луци на Врбасу никад није ништа посебно. Сви се мрзовољно спремају за радни дан. Уторак је дан за пијацу па је тамо и на тржници гужва. На улици скоро никог. Уђох у кафић у склопу ЈУ НУБ РС-библиотеке. Унутра пуно. Већина је с рукама на телефону. Понеко зијева, слабо ко разговара. Наручих чај а умјесто шифре за Wi-Fi интернет, затражих новине. И то је, по правилу, увијек исправнији избор . .
Листам (једне знамените бањалучке) новине. И опет по правилу: спорт – политика – ТВ-програм па укрштеница. Вицеве не читам, хороскоп не пратим. Ту негдје између политике и спорта поткраде се понекад и покоја помена вриједна вијест из сфере просвјете и културе. Једна таква вијест је мој докони читаоче, и подстакла настајање овог текста. Заправо не једна вијест него једна реченица: Матија Бећковић је синоћ био гост Филолошког Факултета Универзитета у Бањој Луци. Толико. Само толико. Једна реченица без наслова и без фотографије.
У дану када је Новак Ђоковић - омиљени српски син и најбољи амбасадор Срба на глобалном нивоу - прославио 29. рођендан и у дану када нас је нажалост напустио чувени Валтер-Бата Живојиновић, гост Филолошког Факултета у нашем граду био је Матија Бећковић. Огромна заинтересованост, препуна учионица од двјестотињак душа, никад више студената и никад мање професора и асистената Филолошког Факултета на неком дешавању на факултету, прегршт старијих госпођа у првим редовима, два камермана и он - Велики Матија Бећковић. Или како су га најавили - само Матија.
Спор али сигуран ход, књиге, наочари и марамице; књиге - да се подсјети покојем стиху који му је остао негдје далеко у мислима а не може га у тренутку призвати, што је и нормално јер већ је превалио седамдесетиседам љета и иза себе је оставио довољно да без икаквих замјерки и може и треба и смије то да уради; наочари - са малом диоптријом, таман толико довољном да ишчита понеки од тих стихова; марамице - једна да обрише нос јер је прехлађен, јер је у Бањој Луци вријеме промјењиво ових дана, баш као и ономад кад је долазио о Стефану дне да говори бесједу за Дан Републике Српске у Банском двору и друга марамица дa обрише замагљено стакло наочари, јер ваздуха нема и сви су прозори затворени у учионици бр. 7, тој картонској учионици картонског факултета, млађег брата Филозофског.
Сви прозори су затворени а свјетина окупљена око катедре дише као један, неријетко и не дише и не трепће већ слуша и упија а често се на неку Матијину шалу засмије на сав глас - при чему предњаче оне старије даме из првих редова. Нашали се Матија и на туђи рачун - јер је интелектуалац, и на свој рачун - јер је шмекер, али као искусан говорник, не може и не смије без поуке. Не може без duche et utilе момента, без забави и поучи момента, па се тако дотиче и данашњег система вриједности, друштвених мрежа, огољеног језика и нарастајућег сленга, Европске уније, алудира на неке друге писце и пјеснике, цитира Његоша те карикира црногорску нацију и језик - Како би само Његош лакше и боље написао Горски вијенац да је знао црногорски језик!
Једно ''Оставимо нешто и за сљедећи пут''. Једно ''Хвала вам''. Наклон. И један дуготрајан аплауз.
Она литост са почетка текста понајвише одговара тренутном стању у сфери коју - још увијек - зовемо српски језик и књижевност. Шкакљиво и (не)важно питање на које се увијек гледа са подозрењем и бојажљивошћу, бачено на маргине друштва са тек понеким преосталим посљедњим Мохиканцем који својом ријечју, појавом и харизмом, може да утиче на шире народне масе, постави им нека питања и натјера их да се замисле у себи. И то ради тако смјело и успјешно да ни нема потребе да га емитују на телевизији са националном фреквенцијом, ниједном са обе стране Дрине нити има потребе да се са бар више од једне реченице нађе на страницама којекаквих знаменитих новина.
"Литост", каже Кундера "обухвата веома широк распон осјећања, као развучена хармоника, или осјећање које је синтеза многих осјећања: жалости, саучешћа, чежње и самопријекора. Први слогови ове ријечи, изговорени са призвуком и отегнуто, звуче као цвиљење напуштеног пса".
Најрелевантнији превод на српском био би "ојађеност", мада се лако уочава да ојађеност не одговара овој ријечи - што је доказ да је Кундера, авај, у праву - тј. ојађеност не подразумијева читаву лепезу најбиједнијих осјећања. Понекад би ријечи требало оставити онакве каквима јесу, без покушаја да се преводе односно препјевавају – а посебно, ваљда, када је ријеч о словенским језицима.
Сјећам се и свог доласка у Брно, тај митски град на истоку Чешке, некоме познат по чувеним мото-тркама а некоме по Милану Кундери - у Брну ће се родити као он, као човјек, али тек у Острави ће се родити Милан Кундера као писац. Када ме водич упитао зашто сам дошао баш овдје и зашто нисам ишао у Праг, одговорио сам му да желим да посјетим родни град свог омиљеног писца - тад ми још увијек није био омиљени јер тада још увијек нисам прочитао ''Шалу'' - али и да бих радо посјетио Остраву. Тада и никад више у свом животу нисам видио на ичијем лицу такав ниво самогадљивости, подругљивости и одурности - јеси ли нормалан, шта ћеш тамо, Острава је шуп*к Чешке?!
Кад једном дођеш у било који град, а у било који град се долази касно; кад једном касно дођеш у било који град... А у Остраву сам, исто као и у Брно, дошао рано - између средње школе и факултета. И заиста, водичеве ријечи нису биле потпуно нетачне. Град је типичан примјер суровости источноевропске транзиције - некад понос тешке индустрије данас је пуст и полуразорен град, легло незапослености, сиромаштва и бескућника. Срушене куће чешког дијела Шлеске, порђали фабрички торњеви некадашњих жељезара, соцреалистички блокови и напукнута рударска окна нису оптимистичан пејзаж. О Острави, једнако ружној и у његово вријеме пише и сам Кундера - Лудвик, јунак његовог првог романа ''Шала'' осуђен је на изгнанство у овај град, који више личи на логор него на насељено мјесто.
Хладни вјетар стеже око врата, чај је једини топли напитак који се тамо може наћи. Одбио сам водичев приједлог да попијем чашу ракије... Да, ракије?! Кад сам га питао откуд му јабуковача и да ли има везе са нашим геопростором, казао ми је да је свратио у Семберију кад се враћао из Сенте. Једва сам дочекао да му кажем - чекај, шта ћеш горе на самом сјеверу Војводине, па Сента је шуп*к Србије?! Ало, Сента, родни град највећег српског пјесника Матије Бећковића - рекао је зачуђено. Тишина. Осјећај срамоте на мом лицу, лицу будућег студента српског језика и књижевности који није знао овај податак.
Уторак је. Облачно јутро уторком у бановој луци на Врбасу никад није ништа посебно. Сви се мрзовољно спремају за радни дан. Уторак је дан за пијацу па је тамо и на тржници гужва. На улици скоро никог. Уђох у кафић у склопу ЈУ НУБ РС-библиотеке. Унутра пуно. Већина је с рукама на телефону. Понеко зијева, слабо ко разговара. Наручих чај а умјесто шифре за Wi-Fi интернет, затражих новине. И то је, по правилу, увијек исправнији избор . .
Листам (једне знамените бањалучке) новине. И опет по правилу: спорт – политика – ТВ-програм па укрштеница. Вицеве не читам, хороскоп не пратим. Ту негдје између политике и спорта поткраде се понекад и покоја помена вриједна вијест из сфере просвјете и културе. Једна таква вијест је мој докони читаоче, и подстакла настајање овог текста. Заправо не једна вијест него једна реченица: Матија Бећковић је синоћ био гост Филолошког Факултета Универзитета у Бањој Луци. Толико. Само толико. Једна реченица без наслова и без фотографије.
У дану када је Новак Ђоковић - омиљени српски син и најбољи амбасадор Срба на глобалном нивоу - прославио 29. рођендан и у дану када нас је нажалост напустио чувени Валтер-Бата Живојиновић, гост Филолошког Факултета у нашем граду био је Матија Бећковић. Огромна заинтересованост, препуна учионица од двјестотињак душа, никад више студената и никад мање професора и асистената Филолошког Факултета на неком дешавању на факултету, прегршт старијих госпођа у првим редовима, два камермана и он - Велики Матија Бећковић. Или како су га најавили - само Матија.
Спор али сигуран ход, књиге, наочари и марамице; књиге - да се подсјети покојем стиху који му је остао негдје далеко у мислима а не може га у тренутку призвати, што је и нормално јер већ је превалио седамдесетиседам љета и иза себе је оставио довољно да без икаквих замјерки и може и треба и смије то да уради; наочари - са малом диоптријом, таман толико довољном да ишчита понеки од тих стихова; марамице - једна да обрише нос јер је прехлађен, јер је у Бањој Луци вријеме промјењиво ових дана, баш као и ономад кад је долазио о Стефану дне да говори бесједу за Дан Републике Српске у Банском двору и друга марамица дa обрише замагљено стакло наочари, јер ваздуха нема и сви су прозори затворени у учионици бр. 7, тој картонској учионици картонског факултета, млађег брата Филозофског.
Сви прозори су затворени а свјетина окупљена око катедре дише као један, неријетко и не дише и не трепће већ слуша и упија а често се на неку Матијину шалу засмије на сав глас - при чему предњаче оне старије даме из првих редова. Нашали се Матија и на туђи рачун - јер је интелектуалац, и на свој рачун - јер је шмекер, али као искусан говорник, не може и не смије без поуке. Не може без duche et utilе момента, без забави и поучи момента, па се тако дотиче и данашњег система вриједности, друштвених мрежа, огољеног језика и нарастајућег сленга, Европске уније, алудира на неке друге писце и пјеснике, цитира Његоша те карикира црногорску нацију и језик - Како би само Његош лакше и боље написао Горски вијенац да је знао црногорски језик!
Једно ''Оставимо нешто и за сљедећи пут''. Једно ''Хвала вам''. Наклон. И један дуготрајан аплауз.
Она литост са почетка текста понајвише одговара тренутном стању у сфери коју - још увијек - зовемо српски језик и књижевност. Шкакљиво и (не)важно питање на које се увијек гледа са подозрењем и бојажљивошћу, бачено на маргине друштва са тек понеким преосталим посљедњим Мохиканцем који својом ријечју, појавом и харизмом, може да утиче на шире народне масе, постави им нека питања и натјера их да се замисле у себи. И то ради тако смјело и успјешно да ни нема потребе да га емитују на телевизији са националном фреквенцијом, ниједном са обе стране Дрине нити има потребе да се са бар више од једне реченице нађе на страницама којекаквих знаменитих новина.
