ПРИЧЕ ИЗ БУЏАКА - Роналдињо за сиротињу

ПРИЧЕ ИЗ БУЏАКА - Роналдињо за сиротињу

6. Јун 2015.
Свуда по најсјевернијем насељу крајишке љепотице се осјетила еуфорија предстојећег финала ЛШ у Берлину. Фудбал је био главна тема тога и сљедећег дана а фудбал је драги мој читаоче, мање-више и тема ове приче.

Тог дана, сви су се питали може ли моћна Стара дама срушити Каталонце предвођене најбољим паром ногу који је икада ходао Земљом, тактике и састави екипа су се рецитовале као пјесмице у првом основне, статистика се проучавала до детаља.. Не сјећам се која је сила прилика удесила да сам тог поподнева требао да се нађем са Столетом а још мање како је испало да се мимоиђемо. Када га нисам спазио у прве двије, три минуте почео сам се распитивати код људи поред, кад ми један мој стари друг рече:
- А, био ти је Столе ту, само што је отишао..
- Па када је био?, питам нервозно.
- Прије пет минута, баш сте се мимоишли.
- А с ким је био?, по навици настављам конверзацију.
- Па са оним, ликом, што игра као Роналдињо, знаш...
- С ким?!
- Па онај лик, знаш, онај брзи, лијева, десна, дриблинг, шут, као Роналдо...
- ?!
- Онај брзи, 'вамо-тамо, кроз ноге, финта, продор као Нејмар, бицикл-дриблинг, шут..

Послије када сам се чуо са Столетом, сазнао сам да је био у друштву са главним јунаком ове приче - Зеља, главом и брадом!
Овај Роналдињо за сиротињу (читај: Крајину, Шњеготину и Дубраве), један је од карактеристичнијих примјера буџачке школе фудбала. Брз, вицкаст, са одличном контролом лопте; рад ногу као код најбоље балерине из Бољшој театра, одличан преглед игре, прототип модерне 'десетке' подједнако добре и лијеве и десне. Када је онај Брадоња одозго, са неба бацао људима таленат за фудбал, не зна се гдје је Зеља био али зна се да сигурно није носио кишобран.
Сви су му предвиђали велику каријеру, не због виспрености у глави колико због оног титанијумског у гаћама. Вјероватно многи клинац када забије го 'на физичком' не говори: "Зељаа", већ:"Роналдоо" али још вјероватније је да ће кад се недељом скупи народ 'на Омладинчевом' и почне расправа како тај фудбал ништа не ваља и како је прије било талентованије дјеце у Буџаку и када крене набрајање и неко спомене његово име, многи од тих дежурних критичара рећи:"Е тај је мали имао муда, тај је знао фудбала!".

Иако се није остварио на европском нивоу, Зеља је увијек уживао на терену. Било да ниже и по пешест противничких играча, било да избацује Крајину у нижи ранг или псује судију, Зеља је увијек играо за рају а раја је увијек навијала за Зељу. Зајебанција високог квалитета!

30. Септембар 2017.
По први пут послије мог августовског блиског сусрета са Столетом и још ближег са стативом, чији је резултат био десетак шавова на мојој десној поткољеници, изашао сам ћерати лопте са клинцима из улице. На 4:1 за моју екипу, поред терена се зауставља аутомобил из којег излази Роналдињо - главом и брадом! и наравно а како другачије - појачава 'њихове'. Пар минута послије и неколико дриблинга послије било је 6:4 за Зељу и његове, он се другарски спрдајући ме смјешкао, клинци су остали у шоку а ја сам се тјешио да резултат није битан и да је и сам мој 'повратак на терен након повреде' успјех. Роналдињо је просуо пар грама магије које има у пертлама а затим сјео у ауто и одвезао се у правцу јужног Буџака.

Клинци су клицали - вау! Ко је тај лик?! Игра као Роналдо! Јесте ли видјели како дрибла?! Ма игра као Роналдињо! Како лик игра, лијево десно, кроз ноге, петом, шут, го! То је најбољи играч којег сам ја видио! - били су само неки од коментара дјеце окупљене око те округле ствари коју сви волимо. Ту сам се сјетио свог старог друга и разговора са почетка ове приче. Тако је и настала ова прича, јер дјеца, пријатељу мој, дјеца не лажу!

ПРИЧЕ ИЗ БУЏАКА - ''Професионалац''

ПРИЧЕ ИЗ БУЏАКА - ''Професионалац''

Суморно кишни уторак ујутру. Иако ведрог неба нема ни на видику, уторак као и недјеља, у нашем граду, јесте дан за пијацу.. Иако се ми који живствујемо у Буџаку стидимо, штавише и зазиремо од саме помисли на ријеч 'пијаца' а онда и од њеног значења, сваки од нас неотуђивим дијелом Буџака сматра те двије раскрснице од "Тропика" до Аутобуске станице.
На те двије улице викендом и уторком се редовно слије милион људи, свакаквог изгледа, занимања и рјечника (и морала). Стари и млади, чисти и прљави, сељани и (мало)грађани, наши и њихови, ови и они. Смета нам гужва коју праве на семафору кад журимо према граду, смета нам сама помисао да 'окупирају' нашу територију, псујемо им кроз прозор(у фацу) кад не ухватимо зелено, кад неко погрешно паркира, сметају нам њихови производи изложени на пољани код дрвореда, гледамо с подозрењем на те људе како ужурбано ходају са џаковима и врећама поврћа у рукама, како причају, убјеђују једни друге, како пуше, пију, пљују. Једном ријечју, како зарађују за живот. И то нам смета, како они ту, пред нама и наочиглед свих, зарађују за живот - јер, сви су они лопови, варају у килажи паприка и купуса, и будибогстобом, само гледају како да те преваре и зараде.

Код два продавца банана - стајао сам код једног и слушао разговор другог с купцем.

- Да, да, изгуб'смо од Словеније, ахх..
- Па, били су бољи зар не?
- Терен не лаже, авај..
- Кило и двјеста?
- Може, може.
- Јеси ти друже из Новог? Чиниш ми се познат.
- Јесам, друже, и ти си мени онако фацом..
- А, која си генерација?
- Шездест треће.
- А, ја ше'сет друго. Та мора да смо се неђе виђали..
- Могуће, могуће. Има ли иђе тих наших људи?
- Има, има. Симо Мрђа често наврати, и они његови. И Перо, котларев син. А и ови из Костајнице. Што су то биле барабе, је л' да?
- Да, да, мангупи прави.
- Они су се баш зајебавали.. Сјећаш се оно . .

Започели су широк разговор с много имена и два, три доживљаја. Продавац банана нашироко и емотивно, у једном даху, плете ли, плете док се присјећа истих а овај други, у сакоу и бијелој кошуљи, намргоди лице и увуче кравату, као да жели да пође.

- А, а, како се звао онај смото, што смо с њим највише тјерали шегу, онај мали што су га сви зајебавали?
Чек, чек је л' Ново Марић? - рече продавац и засмија се.

Овај други, погну главу и пође. Након неколико корака, окрену се и једва изусти уснама стегнутим од муке и од хладноће:
- Ја сам ти, друже, Ново Марић.

ПРИЧЕ ИЗ БУЏАКА - Црвени орлови и моћ фудбала тј. зашто Срби бодре Сиријце

ПРИЧЕ ИЗ БУЏАКА, vol. 2

Црвени орлови и моћ фудбала тј. зашто Срби бодре Сиријце

500,000 мртвих! - колико је то само лако а колико тешко написати - 5 милиона избјеглица и исто толико расељених, безброј страних плаћеника у свим униформама, градови који нестају. И један сан . .

''Двојка на Сирију, а?'' - чујем старији промукли глас.
''Ти баш вјерујеш у моћ фудбала..'' - скоро подругљиво ће друга старина, обојица ушушкана усљед овог хладнијег септембра и обојица штимају наочари како би ухватили праву квоту.

Е мој странче (а и ти, роћени Бањалучанину!), ако си икад посјетио Град на Врбасу - заволио си Бањалуку или бар неку Бањалучанку. А, кад те пут нанесе опет у њен град, а у сваки град се долази касно, вјероватно ћеш доћи из правца аутопута тј. транзита, дочим ћеш код 'Крамара' скренути лијево и прећи ћеш међу Буџака са сјеверозападне стране.
Ту се, изнад околиша издижу двије грађевине, обе круцијално важне за живот у Буџаку - Стадион Омладинца на који просјечан стармали чо'ек из Буџака иде само недјељом, кад гостују комшијски Жељо и Рекреативо и друга, понос Буџака, љепотица Лазарица, црква у коју просјечни малстари тип из Буџака иде само недјељом, када чека двицу на Лацио.
Није познато колико кладионица код нас постоји, али је познато да сва мудрост нашег мјеста може стати у та два Premiera, и по један WWIN и Mozzart у тих 300m Књаз-Милоша улице. Да би знао нешто о нама, мораш бар једном одиграти двије 'случајне по пола' у Mozz-у и послушати људе који зборе о свему и свачему. А имати став о свему и свачему јест' једнако имати став о животу.

''Без обзира што је апсолутно тачно да је фудбал глобална игра у којој се често као у искривљеном огледалу одбија слика стања тренутног друштвеног и политичког живота (узмите само Нејмаров трансфер за примјер) заиста је тешко очекивати да се деси да фудбал покрене рат или да га заустави.'' - опет онај први глас.
''А кад је утакмицом Хондураc-Салвадор 1969. почео тзв. фудбалски рат? А Максимир 1990? А Дидиер Дрогба који зауставља грађански рат у Обали Слоноваче на један дан како би се пикала лопта? Да не спомињемо Енглезе и Швабе на онај Божић у првом свјетском. Ееее...''
''Да, али није се Југа распала јер смо машили два пенала против Марадоне нити због туче на Максимиру, Загреб је био посљедица а не узрок.'' - брани се чича.

И заиста, а ми смо деведесетих, прави примјер за то, фудбал не може да донесе рат и разарање, бол и патњу, али понекад, само понекад умије бити толико љековит да чини да ране зарастају, макар то био и плацебо ефекат. У томе је драж спорта. Сјећамо се суза Аргентинаца који су због мита, корупције и криминалне државе запали у социјалну кризу а поново су почели да вјерују у своју нацију и државу тек кад су им кошаркаши добили СиЦГ, а затим и Амере на Олимпијади. Тад нам ваљда, једини пут у историји, није било криво кад изгубимо и кад неко други узима злато.

Елем, драги мој читаоче, ти који си испратио овај широки увод, fussball се у Дамаску и Алепу не игра већ 6 година. Сирија и ситуација у њој узрокују проблеме при проналаску противника чак и за пријатељске мечеве. А оне, званичне, као овај данас у 17:00, мечеве квалификација за СП играју у Малезији (која им то добро наплаћује) - чак 5.000 километара далеко од кућа, од породица, од бомби - као и КК Партизан и ФК Црвена Звезда који су под санкцијама играли у Фуенлабради и Сегедину и Софији. И чак су непоражени на том 'домаћем' терену. А данас, данас иду на ноге растерећеном и лежерном Ирану који је већ обезбиједио наступ на Мундијалу. Побједом у Техерану Сиријци иду у бараж, а ако им се поклопе још неки резултати могли би и директно да се пласирају на СП у Русији сљедеће године. Био би то сјајан шамар свима и реклама у свјетским оквирима. Била би то побједа обичног човјека који машта о миру! А ко их још не би волио видјети у Русији?!

Колика је стварна моћ фудбала? Не знамо. Али бићемо ближе него икад да сазнамо, вечерас око 20:00 у Техерану.

5.9.2017.

ПРИЧЕ ИЗ БУЏАКА - Словаци, Словенци и остали

ПРИЧЕ ИЗ БУЏАКА - Словаци, Словенци и остали

Једно сасвим обично августовско јутро поквари ми нагли и гласни лавеж паса. Роки увијек лаје кад је неко на прузи али кад сам дигао главу, видим да је сподоба већ ушла дубоко у моје двориште.

"Môžem tu nechať tašku na náradie počas prestávok na obed?" - упита ме скидајући качкет и бришући зној, од сунца гарави, од уља за подмазивање прљави човјек.

"Не разумијем словачки." - казао сам, једва препознајући звучност његовог говора јер сам дуго пратио Марека Хамшика на друштвеним мрежама.

"Tukaj lahko pustim vrečo za orodje med odmori.." - јави се, ово на словеначком и други сличан тип.

Таман да искезим фацу од забезекнућа што је мигрантска криза стигла и код нас кад чујем ћалетово "може, може". Он их је разумио, јбг, живио лик у старој Југи, радио са свим Словенима. ''Пусти људе да оставе алат ту код нас док ручају.''

"Не симпатишем нешто словенске језике сем руског." - правдао сам се. Лик ме чудно погледа, захвали се и отиђе. Онај други, Словенац, већ је био отишао. Ал' тако ти је то, мој докони читаоче, код нас Срба, од нас Словенци увијек први оду.

Елем, ми који имамо ту (не)срећу да битишемо у Буџаку, осим барака, Омладинца и Лазарице, као знамење имамо и гиганта српског жељезничког саобраћаја и сваког дана, поготово ми који живимо уз пругу, свједочимо разним чудесима све од надвожњака до Лендриног млина, ђе је пружни прелаз, међа и наставак пруге ка Залужанима. Тако је пак, најновији пројекат Жељезница РС, смањење броја радних мјеста зарад мањег задужења за плате, што изискује постављање сигнализације дуж пруге. И гле, чуда, страни радници су задужени за тај посао!

Иронично, сасвим случајно сам (у кафани, гдје друго?!) упознао наше људе, оца и сина, који раде исти посао у једној сусједној земљи. Али то сада није тема. Посљедица свега је да више нећемо гледати оног чичу што под надвожњаком и код "Гранаде" диже и спушта фењер као сигнал возу и машиновођи, но ћемо дакле, имати пружне семафоре.

''Môžeme získať vodu z cesma?'' - након пола сата чујем опет брата Словака. Ваљда су се зај*бали па нису купили воду, шта ли већ.. Кажем му - ''Ти можеш и кафу и ракију добити, а овај твој Словенац само воду!''

''Kaj naredi razliko..'' - јавља се Словенац. Одговарам као из топа: ''Фино, друже, ви Словенци сте бомбардовали Србе 1999. а Словаци нису. Словачка је ушла у НАТО тек 2004. Ми Срби добро памтимо, зато Словацима кафа и ракија, Словенцима вода. Правда!''.

''Slovenija je jednako prišla v NATO leta 2004.'' - вади се брат Јанез, не знајући како сам га прекјуче из дворишта прислушкивао како свом колеги говори све најгоре о Србима и нашој улози у рату. ''Али дали сте им касарне тада, касарне! Бараке? Разумијеш?''
На ово ме је само ме погледао мутно и одмахнуо руком.

За пар минута дошао сам са флашом хладне воде, и двије чашице за ракију. Ћале им је усуо. Сркнули су обојица у цугу и ватили се један воде, други дувана.
''Srbska gostoljubnost..'' - рече.
''Кад већ причаш нешто, причај како јесте, причај истину. Бар ћеш моћи својима преко скајпа рећи и нешто лијепо о Србима''.

И ту се забезекнуо. Јадник није знао да сам и то чуо неки дан док сам их прислушкивао. Намигнуо сам му и ухватио се лежаљке у хладу.
И Бањалучанке, лијепе сте женске! Тако кажу браћа Словени.