Стање духа једног народа огледа се у књижевности коју тај народ ствара. Човјек и не треба бити пуно паметан да би схватио да већину књижевних награда у Кроацији добијају романи у којима Срби и нису најпопуларнији ликови. Кад смо код књижевности, Онај нобеловац с наочарима, родом из Травника, ваљда највећи Србин међу свим Хрватима и највећи Хрват међу свим Србима, знао је понајбоље то објаснити. У Знаковима поред пута, каже: Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећeни народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.
Сценарио је добро познат. Максимир је и Исланд је. Манџукић, Модрић и још нека деветорица 'туку' се с противничких 11. А онда креће пјесма, и то она, нажалост, усташка. Прво тихо, скоро па стидљиво, негдје из ћошка трибине а онда је свјесно или несвјесно усваја велика већина навијача на стадиону. Коментатор са ХРТ-а Драго Ћосић изјављује како је ''угодно чути складно навијање максимирске публике'' но из ове перспективе могу рећи да Ћосић те пјесме није ни чуо, тојест да су оне постале саставни дио јавног живота у Хрвата да су многи у њему па и усхићени јадни Ћосић, потпуно навикли и огуглали на овакве пјесме и повике.
У сљедећем тренутку више од 30,000 људи виче: Спремни! Ерупција емоција цијеле једне нације. Само који секунд раније Џо Шимунић је у микрофон насред великог травнатог круга омеђеног бијелим кречом довикнуо: За Дом!
Четири 'За Дом' - упућено по једном свакој од трибина и четири пута 'Спремни' као одговор.
(Шимунић на Максимиру након утакмице с Исландом)
(Највећа застава Хрватске икада, Осијек 8.6.2018)
Ватрени одлазе на Свјетско првенство у Русију и то одлазе са ватреним ратним жаром! Покушавајући бити свјетским народом или пак копирајући традицију јужноамеричких репрезентација које у карневалском руху испраћају своје селекције на Свјетско првенство поклањајући им државне заставе, Хрвати су направили скандалозан корак даље. На Мундијал у Русију ће носити, ни мање ни више него ратну заставу војне акције Олуја - заставу која се августа 1995. вијорила на старој тврђави у Книну.Пред посљедњу припремну утакмицу Шаховничара у Осијеку (ко ће икад памтити да је то био Сенегал?!) и пред одлазак на Мундијал у Русију, одржана је свечаност у комшијском 'хрватском Вуковару'. Генерал Мурко Шундов на сва звона носи заставу ратне војске Хрватске селектору, пардон изборнику Златку Далићу, предсједнику фудбалског савеза Давору Шукеру и Луки Модрићу и предаје је у име Дамира Крстичевића, министра одбране и потпредсједника Владе Хрватске као 'симбол побједе у домовинском рату' а жељама, честиткама и поздравима се придружују и из кабинета предсједнице. На свечаности на којој се бирао најбољи хрватски фудбалер (кога још брига што је Модрић добио награду?!), на свечаности на којој су сви дали по неколико куна за ортопедска помагала младића у инвалидским колицима, спорт и хуманост су у пали у други план!
Драги моји Хрвати, још једаред сте срамно понизили све српске жртве у протеклом рату и у самој Олуји! Срамно је што нико ни из Републике Српске ни из Србије није реаговао на ратну реторику званичне Хрватске (фудбалског савеза и саме Владе)!
Драги моји Хрвати, за нас Србе 'Олуја' никада неће бити ништа друго до болно сјећање на то да нас је 2313 изгубило животе у колони а преко 250.000 напустило кућна огњишта!
Драги моји Хрвати, ако већ кажете да сте хтјели изразити 'љубав према домовини' а не 'мржњу и деструкцију' зашто то радите на начин који једино и искључиво значи мржњу и деструкцију? Можете ли то барем радити на било који други начин који за нас Србе не представља ништа друго до позива на рат и уништење? Или се то код вас љубав према домовини исказује мржњом?
Будите шмекери као капитен вам рукометне репрезентације Игор Вори, који прије пар мјесеци смирује тензије пред отварање првенства у Сплиту, говорећи да су сви репрезентативци и Србије и Хрватске прије свега пријатељи на дневној бази у својим клубовима. Или се угледајте на Ивана Ракитића који је колико јуче изјавио да му је селектор Србије као старији брат. Да не спомињем Ивицу Туцака - тог курвиног сина из Шибеника што се дрзнуо да Србији откине једну златну ватерполо медаљу - али увијек истичући колико је поносан на своје пријатељство са Србима. Сви Срби више воле провести љетовање код вас него у Црну Гору. Није ваљда да вам Северина није причала колико је Срби воле?!
Уосталом, рече ли вам ваш шеф фудбала Давор Шукер, како смо га ми Бањалучани лијепо угостили у једном еминентном угоститељском објекту?!
