Умјесто новогодишње честитке

Сваки крај, па и онај календарски је тежак, но исто тако сваки крај значи и нови почетак. Почните да живите! Вратите живот у свој живот.

Донесите одлуке и станите иза њих, посебно ако и сами мислите да гријешите и посебно ако се двоумите да ли да сједнете за волан а попили сте три-четири ракије код кума на слави.

Схватите ко сте и за чега сте створени. Не играјте туђу улогу у животу јер ви имате своју. Нико вам није бољи пријатељ од Вас самих. Будите задовољни собом, радите на себи, радите ствари које волите и које вас испуњавају и чине срећнима. Будите одважни, усудите се, радите оно што нисте никада радили или оно што годинама нисте.

Понесите кесе бакама из зграде, поздравите комшију из стана изнад, помозите им да прекорачају пјешачки прелаз. Правите ‘трагове’ у снијегу, грудвајте се, санкајте се са клинцима, прочитајте “Харија Потера”, погледајте “Сам у кући”, отворите “Приповијетке” Вука Караџића, нацртајте чича-Глишу, напишите пјесму. Посјетите заиста одличне изложбе у нашем граду, пјевајте наглас пјесме које волите, пошаљите писмо симпатији, плачите, смијте се, поставите или ако већ јесте, подигните своју љествицу вриједности.

Онима које волите, кажите да их волите; не кријте емоције јер онај ко крије емоције је будала! Свако ко вам каже супротно – лажов је!

Удијелите свирцима у Господској, купите приглавке или штогод код оне баке на Тргу, дарујте иконе и манастире, вриједи!

Отиђите у цркву, лаже вас ко каже да Бог не постоји. Зар стварно мислите да тако комплексно биће као што сте Ви може да настане од мајмуна, без имало Божијег примисла?!

Не животарите и не преживљавајте. То је за животиње. Живите сходно својим могућностима и потенцијалу, користите паметно дарове којима вас је Бог даривао. Истовремено, бyдите захвални на дару којег имате. Не будите себични, подијелите свој таленат са другима, дјелујте на друге, инспиришите свијет око себе. Будите људи, то је најтеже али и највриједније.

Његујте и волите своје писмо, ћирилицу, светосавље, косовски мит, Кајмакчалан, Републику Српску. Ваш народ је саградио Сопоћане, Грачаницу, Жичу, Студеницу.
Твоји су под божурима мијењали земаљско за Царство Небеско, имали Косовку дјевојку, краља Петра, Принципа, Кочићa, Андрићa.

То је твој народ: он те има а ти му припадаш. Немаш бољег народа и језика од свог!

"Социјална одговорност или одговорност сваког од нас је задатак да схватимо ко смо и на који начин можемо да помогнемо другима, да схватимо због чега смо створени у једној краткој епизоди која се зове живот. Јер оног секунда када се родимо, ми смо већ умрли. Питање је само како ћемо, на који начин, из ове љуштуре отићи. Када дајете и када се дајете, ви не губите." Начин на који можете да 'заразите' људе око себе јесте управо ваша вриједност, јер горе не носимо ништа, осим онога што смо овдје урадили.

Будите примјер промјене коју желите да видите у друштву. Реагујте на неправду, побуните се, онима који вас лажу, кажите у очи да вас лажу. Не вјерујте медијима, не постоји независтан медиј, пронађите своју истину. Поштујте своје професоре, људе који су вас учили али никако слијепо и без поговора. Сумњајте, истражујте, копајте и преиспитујте ауторитете, законе, правила - јесу ли још увијек ваљани или не.

Изађите на изборе, Ваш глас се пика! Мијењајте оне којима нисте задовољни, ви сте их и поставили. Ако вас нови разочарају, мијењајте и њих!

И најважније: не дијелите се по партијама и идеологијама, свима нам хљеб и млијеко једнако коштају. Не дијелите се по нацијама и вјероисповијестима, свима су нам исте молитве. Не дијелите се никако, сви плаћамо исти порез.

Живите живот, јер не живи се само једном; само једном се умире а живи се сваки дан!

И никада, али никада, немојте да сједате у аутомобил ако сте попили двије-три ракије код кума на слави. Нисте ништа мање фрајер или мангуп због тога.

ПРИЧЕ ИЗ БУЏАКА - Прво су нам узели фудбал

Прегледао сам Зељкoвићев story на инстаграму и ушао у бус. 

Уторак је у нашем граду дан за пијацу и то сви знају и тог дана сви избјегавају саобраћај у јужном Буџаку. Откако је отворен велики и велелепни тржни центар на Бањалучком пољу, црвени број 13 са натписом ЛАЗАРЕВО-ОБИЛИЋЕВО се креће пужевим кораком према Леснини, кроз море других возила који су осуђени на исто. Пошто се радио и нови питајтибогакоји по реду кружни ток на Малти, одлучио сам да до Парка дођем пјешке. И то по правилу, увијек буде добар избор.

ЕНГОЛО КАНТЕЕЕЕ - продрма ме дјечији глас из парка. Погледао сам боље и видио пар клинаца на оном терену с Mozzart-знаком, како пикају бубамару. Откуд баш скромни и добри Канте међу свим тим нејмарима и месијима овог свијета?! - помислих. 
Клинац ми је брзо дао одговор. На констатацију свог другара да Канте не даје голове, одговорио је ни мање ни више него са: Душан Тадић, мој тата каже да он и даје голове и асистира - и ту већ схватим: ствар је кућног васпитања.


Замислим се о том фудбалу и сјетим се прошле седмице и ријечи једног пријатеља када нисмо успјели да организујемо рекреацију: нема више у Буџаку доброг фудбала! А онда и тe бруталнo искренe форe.
Чули сте je сигурно, тај виц, фору, поштапалицу. Спада у оне глупе форе, али смислене, које описују друштвени тренутак у којем смо и које кад се толико понављају, у неком тренутку постану добре: Лакше је наћи жиранта за кредит него човјека за фудбал.

Као и тада, тако и садa у парку гледајући те клинце, схватио сам исто: у посљедњих годину дана Буџак је сиромашнији за бар пет (читaj: педесетипет!) мајстора најважније споредне ствари на свијету.

Први је отишао Бањац који гази већ други мандат, за њим Блажић, Џона је већ увелико преко океана, Даке нема пар мјесеци. Зеља је колико прекјуче слетио на Флориду, Прпа је такође вани а Столе иде кроз коју седмицу. Још неколико старијих из Буџака које знам свој динар зарађује по швабским земљама a cвако од нас, сигуран сам, познаје још неког ко је морао трбухом за крухом. То је значајан одлив људства, талента, раје.

Право чудо се догоди ако у Буџаку успијеш организовати играње озбиљног фудбала данас а камоли зауставити тренд одласка младих.

Сурово је то: по експозеима и говорима политичара слушамо како су им млади приоритет и како све дају за наталитет, док се са друге стране затвара петнаест подручних школа у Бањој Луци, избацује ce из стана син борца са троје дјеце, дјечак са аутизмом три године чека пресуду смије ли или не смије на матуру са својим вршњацима, природни прираштај је лош, млади образовани и ини који знају нешто њемачког и енглеског бјеже не размишљајући о посљедицама.


Негдје сам прочитао да нас је заправо од 1991. мање за 28%. Другим ријечима: умиремо, нестајемо. Сваке године нас је мање за један Прњавор; један Теслић годишње нестане у РС; мање нас има сада него прије 12 мјесеци за цијели један Зворник!

Крајње је вријеме да се сви они који о нечему одлучују у овом друштву ухвате у коштац са тим проблемом. Материјала има, на сваком кораку, од школских учионица до оног клинца у парку. Не дозволите да још једна генерација умјесто са Бањ брда по инстаграму објављује слике из Мајамија и Мелбурна. Не дајте да постанемо нови Хуни, да за вијек-вијек и по, о нама Србима, том бившем народу који је живио од Уне до Дрине, неко каже:
прво смо им узели фудбал...

Брауншвајг, Њемачкa: број гледалаца на дјечијем турниру до 12 година ?!

Касније тог дана, сви смо свједочили како се догађа Тадићев Ајакс. Сјетио сам се клинца с почетка текста и схватио да се чуда ипак догађају.

Руке које суде

Руке које суде

‘’Сјећаш ли се стари, добри, пријатељу

кад смо били дјеца, памтиш ли то вријеме

кад су испуњавали нам и најмању жељу,

све док на нас не паде оно тешко бреме?

Нисмо били довољно ни за школу стари

кад су се већ на Балкану чули пуцњи први

душманска рука ни за најмлађе не мари

тако пођосмо пут града туге, смрти, крви.’’

‘’Сјећам се пријатељу, ћутали сви су

мајке изгубише кћерке, очеви синове.

Неки чак ни седам љета навршили нису

а већ тада им убише маштања и снове.

Од дјечијих надања не остаде ништа.

А стварни број жртава се никад неће знати.

Уништили многа српска су огњишта.

Кренусмо пут града из ког мало ко се врати.’’

‘’Пут бјеше трновит, нама ноге босе

без обуће и голи стигли смо у мрачно.

Гладни, жеђ утописмо тек са падом росе.

Онај који није ћут'о, дрхтао је плачно.’’

‘’Ја плаках, сјећам се, к'о и дјеца многа

На капији тога града спознах крви траг.

Ушли смо а нисмо били свјесни тога

да пакла самог тек пређосмо праг.

Викнуо би понеко, разочаран, без утјехе:

''Па побогу људи, некадашња браћо,

за које нас и чије кажњавате гријехе?''

''Назад у колону!'' - чувар би га враћ'о.

Кад уђосмо сви, као полумртви

поредани били смо као да смо црви.

Иза нас се ширио смрад првих жртви

што имали су срећу, да су били први.’’

‘’Поносно, у ништавној, минималној нади

да постоји боље сутра за будуће главе,

прво падоше стари, затим голобради

искусили нису муке логора крај Саве.

Све муке и тајне које тај град крије,

трпани у јаме, вјешани на врбе

за дуге и тешке те године двије

колико је трајао тај поход на Србе.’’

‘’И не само Србе, већ и друге нације.

Сјећаш ли се Јакова, младића из Јеруса?

Закопане ту су цијеле генерације

Јевреја и Срба, Цигана и Руса.

Комшија, пријатеља, али и незнанаца

познаника, породица и тако у круг.

У логору смрти нема више странаца.

 Дијелећ' исту муку - роб је робу друг.

И за сваког иста правила ту вриједе,

заробљени у колиби која прокишњава,

на некада'њу срећу и сјећања блиједе

понеким се сном спасу заборава.

У условима грозним да горе не може

с парчетом хљеба, чашом воде сваког дана

и кратка молитва: ''Помози нам Боже!''

не звучи к'о спас него ко сахрана.’’

‘’Једном су их извели у уско двориште,

прозивали, видјели ко није на броју,

ко је напустио то смртно позориште,

и у планинама чека судбу своју.

Они који прођу и логорска врата

трчe у слободу, ал' од метка нема брже.

Они несрећнији као брат до брата

у блату један другом одсјечену руку држе.’’

‘’Сва узалудна надања да изведе се бијег

врло би се брзо приводила крају,

бјегунци не би зашли за оближњи бријег

и све би остало тек на покушају.’’

‘’Након сваког бијега извели би тако

све затворенике, бројили их редом.

Бичевали би сваког ко се тада мак'о,

ко заплаче њега би обиљежили кредом.

''Поштедите дјецу!'', говорише стари,

ал' душмани чак ни за њих не имаше слуха.

Кредом обиљежени иза главе крвари

јер жицом су га боли од уха до уха.

И једном по једном очи почеше да ваде,

а најратоборније водише далеко.

Они се помирили на највеће јаде

јер знаше да крвник – џелат их је чек'о.’’

‘’Сјећам се Петра, вјероучитеља,

што издан је од стражара, некад пријатеља,

а сада крвника у том боју тешком.’’

‘’Гледали смо кад су језик чупали му грешком.’’

‘’Шутјели сви смо, нисмо могли више

помоћи, ризик је, велики и за нас.

У ћошку логора шаптало се тише:

''Хајдемо у бијег, не вечерас – данас!''

И тако за вријеме паузе за јело

оскудно без укуса, уз прљаву воду,

кад пар је стражара да одмори сјело

дало се њих тридесет у бијег, у слободу.’’

‘’Али тада нису замислити могли

да их пар чувара на излазу чека,

за трк на другу страну, снаге нису смогли.

Петнаест ће стријељати, петнаест носи ријека.’’

‘’Неки су протјеривани ил' су испод крста.

Прекрштени сад децембром славе Бадње вече.

Никад неће с поносом подићи три прста,

Католици чијим тијелом српска крв тече.

А логораш сваки, светац је, мученик.

Дјеца, жене, стари - то зло је без премца.

Учитеља увијек надмаши ученик,

као што су yсташе – свог ментора Нијемца.’’

‘’Кад им се прохтије, изаберу неколико

обичних талаца без икакве кривице.

Сви у колони, часно, дрхт'о није нико

скидани су, мотани, сви у шаховнице

и сви редом корачали ка великом пању.

Дочекаше смрт к'о слободу саму.

Одсјечене главе пашће по сувоме грању

а тијело по тијело бацаће у јаму.’’

‘’Надмашише ментора јер немаше части.

Некад браћу сада – мучише к'о 'тиће.

Ал' Србин  је такав, никад неће пасти.

У великом поразу он још већи биће.

Стаде једног прољећа Адолфова војска,

потукле их главе што на челу звијезду носе.

Отопиле се yсташе к'о да су од воска.

И устаде свако ко је спотак'о се.’’

‘’Паљевина, дим, бука и немири свуда.

Ослобођен је логор, срчано и страсно.

Тек ће крајем вијека крвник опет проћи туда.

Некад логораши сад кликташе гласно.’’

‘’Сјећам се да плаках, овај пут од среће.

Ја, дјечак, око мене непознати круже

Рука једне болничарке на раме ми слеће

Изустих: ''Ко сте?'' - ''Партизани, друже.''

Ја обрисах сузу, на дјечачком лицу,

и пођох да тражим познате ми људе,

 у импровизовану логорску болницу,

гдје некада таоци сад крвнике куде,

и расправљају коме ће приписати кривицу.

Важно је да таквог зла више не буде,

највеће казне свакоме злочинцу!

Jер ничије руке нису створене да суде

и одлучују судбину другом појединцу!’’

''ЗА ДОМ СПРЕМНИ'', Олуја и Мундијал

Стање духа једног народа огледа се у књижевности коју тај народ ствара. Човјек и не треба бити пуно паметан да би схватио да већину књижевних награда у Кроацији добијају романи у којима Срби и нису најпопуларнији ликови. Кад смо код књижевности, Онај нобеловац с наочарима, родом из Травника, ваљда највећи Србин међу свим Хрватима и највећи Хрват међу свим Србима, знао је понајбоље то објаснити. У Знаковима поред пута, каже: Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећeни народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.

Сценарио је добро познат. Максимир је и Исланд је. Манџукић, Модрић и још нека деветорица 'туку' се с противничких 11. А онда креће пјесма, и то она, нажалост, усташка. Прво тихо, скоро па стидљиво, негдје из ћошка трибине а онда је свјесно или несвјесно усваја велика већина навијача на стадиону. Коментатор са ХРТ-а Драго Ћосић изјављује како је ''угодно чути складно навијање максимирске публике'' но из ове перспективе могу рећи да Ћосић те пјесме није ни чуо, тојест да су оне постале саставни дио јавног живота у Хрвата да су многи у њему па и усхићени јадни Ћосић, потпуно навикли и огуглали на овакве пјесме и повике.
У сљедећем тренутку више од 30,000 људи виче: Спремни! Ерупција емоција цијеле једне нације. Само који секунд раније Џо Шимунић је у микрофон насред великог травнатог круга омеђеног бијелим кречом довикнуо: За Дом!
Четири 'За Дом' - упућено по једном свакој од трибина и четири пута 'Спремни' као одговор.

(Шимунић на Максимиру након утакмице с Исландом)

Имаће некадашња нам браћа још немали број сличних инцидената - заувијек ће оскрнавити прелијепи сплитски Пољуд оним нацистичким кукастим крстом, хапсиће их Швабе због усташтва (да, замисли колико ћакнут мораш бити да те Швабо хапси јер си већи фашиста од њега самог!), предлагаће тамошњи фудбалски главари да почетни ударац против Србије изведу осуђени им па бржебоље ослобођени ратни војни генерали - али све су то били инциденти унутар спорта, додуше не изоловани случајеви али догађаји који су остали унутар спортског догађаја и нису га ниподаштавали и превазилазили. Никада се спорт није спустио толико ниско и унизио толико да служи искључиво као средство пропаганде и политике. Све до прекјуче.

(Највећа застава Хрватске икада, Осијек 8.6.2018)

Ватрени одлазе на Свјетско првенство у Русију и то одлазе са ватреним ратним жаром! Покушавајући бити свјетским народом или пак копирајући традицију јужноамеричких репрезентација које у карневалском руху испраћају своје селекције на Свјетско првенство поклањајући им државне заставе, Хрвати су направили скандалозан корак даље. На Мундијал у Русију ће носити, ни мање ни више него ратну заставу војне акције Олуја - заставу која се августа 1995. вијорила на старој тврђави у Книну.

Пред посљедњу припремну утакмицу Шаховничара у Осијеку (ко ће икад памтити да је то био Сенегал?!) и пред одлазак на Мундијал у Русију, одржана је свечаност у комшијском 'хрватском Вуковару'. Генерал Мурко Шундов на сва звона носи заставу ратне војске Хрватске селектору, пардон изборнику Златку Далићу, предсједнику фудбалског савеза Давору Шукеру и Луки Модрићу и предаје је у име Дамира Крстичевића, министра одбране и потпредсједника Владе Хрватске као 'симбол побједе у домовинском рату' а жељама, честиткама и поздравима се придружују и из кабинета предсједнице. На свечаности на којој се бирао најбољи хрватски фудбалер (кога још брига што је Модрић добио награду?!), на свечаности на којој су сви дали по неколико куна за ортопедска помагала младића у инвалидским колицима, спорт и хуманост су у пали у други план!

Драги моји Хрвати, још једаред сте срамно понизили све српске жртве у протеклом рату и у самој Олуји! Срамно је што нико ни из Републике Српске ни из Србије није реаговао на ратну реторику званичне Хрватске (фудбалског савеза и саме Владе)!

Драги моји Хрвати, за нас Србе 'Олуја' никада неће бити ништа друго до болно сјећање на то да нас је 2313 изгубило животе у колони а преко 250.000 напустило кућна огњишта!

Драги моји Хрвати, ако већ кажете да сте хтјели изразити 'љубав према домовини' а не 'мржњу и деструкцију' зашто то радите на начин који једино и искључиво значи мржњу и деструкцију? Можете ли то барем радити на било који други начин који за нас Србе не представља ништа друго до позива на рат и уништење? Или се то код вас љубав према домовини исказује мржњом?

Будите шмекери као капитен вам рукометне репрезентације Игор Вори, који прије пар мјесеци смирује тензије пред отварање првенства у Сплиту, говорећи да су сви репрезентативци и Србије и Хрватске прије свега пријатељи на дневној бази у својим клубовима. Или се угледајте на Ивана Ракитића који је колико јуче изјавио да му је селектор Србије као старији брат. Да не спомињем Ивицу Туцака - тог курвиног сина из Шибеника што се дрзнуо да Србији откине једну златну ватерполо медаљу - али увијек истичући колико је поносан на своје пријатељство са Србима. Сви Срби више воле провести љетовање код вас него у Црну Гору. Није ваљда да вам Северина није причала колико је Срби воле?!

Уосталом, рече ли вам ваш шеф фудбала Давор Шукер, како смо га ми Бањалучани лијепо угостили у једном еминентном угоститељском објекту?! 

ПРИЧЕ ИЗ БУЏАКА - Роналдињо за сиротињу

ПРИЧЕ ИЗ БУЏАКА - Роналдињо за сиротињу

6. Јун 2015.
Свуда по најсјевернијем насељу крајишке љепотице се осјетила еуфорија предстојећег финала ЛШ у Берлину. Фудбал је био главна тема тога и сљедећег дана а фудбал је драги мој читаоче, мање-више и тема ове приче.

Тог дана, сви су се питали може ли моћна Стара дама срушити Каталонце предвођене најбољим паром ногу који је икада ходао Земљом, тактике и састави екипа су се рецитовале као пјесмице у првом основне, статистика се проучавала до детаља.. Не сјећам се која је сила прилика удесила да сам тог поподнева требао да се нађем са Столетом а још мање како је испало да се мимоиђемо. Када га нисам спазио у прве двије, три минуте почео сам се распитивати код људи поред, кад ми један мој стари друг рече:
- А, био ти је Столе ту, само што је отишао..
- Па када је био?, питам нервозно.
- Прије пет минута, баш сте се мимоишли.
- А с ким је био?, по навици настављам конверзацију.
- Па са оним, ликом, што игра као Роналдињо, знаш...
- С ким?!
- Па онај лик, знаш, онај брзи, лијева, десна, дриблинг, шут, као Роналдо...
- ?!
- Онај брзи, 'вамо-тамо, кроз ноге, финта, продор као Нејмар, бицикл-дриблинг, шут..

Послије када сам се чуо са Столетом, сазнао сам да је био у друштву са главним јунаком ове приче - Зеља, главом и брадом!
Овај Роналдињо за сиротињу (читај: Крајину, Шњеготину и Дубраве), један је од карактеристичнијих примјера буџачке школе фудбала. Брз, вицкаст, са одличном контролом лопте; рад ногу као код најбоље балерине из Бољшој театра, одличан преглед игре, прототип модерне 'десетке' подједнако добре и лијеве и десне. Када је онај Брадоња одозго, са неба бацао људима таленат за фудбал, не зна се гдје је Зеља био али зна се да сигурно није носио кишобран.
Сви су му предвиђали велику каријеру, не због виспрености у глави колико због оног титанијумског у гаћама. Вјероватно многи клинац када забије го 'на физичком' не говори: "Зељаа", већ:"Роналдоо" али још вјероватније је да ће кад се недељом скупи народ 'на Омладинчевом' и почне расправа како тај фудбал ништа не ваља и како је прије било талентованије дјеце у Буџаку и када крене набрајање и неко спомене његово име, многи од тих дежурних критичара рећи:"Е тај је мали имао муда, тај је знао фудбала!".

Иако се није остварио на европском нивоу, Зеља је увијек уживао на терену. Било да ниже и по пешест противничких играча, било да избацује Крајину у нижи ранг или псује судију, Зеља је увијек играо за рају а раја је увијек навијала за Зељу. Зајебанција високог квалитета!

30. Септембар 2017.
По први пут послије мог августовског блиског сусрета са Столетом и још ближег са стативом, чији је резултат био десетак шавова на мојој десној поткољеници, изашао сам ћерати лопте са клинцима из улице. На 4:1 за моју екипу, поред терена се зауставља аутомобил из којег излази Роналдињо - главом и брадом! и наравно а како другачије - појачава 'њихове'. Пар минута послије и неколико дриблинга послије било је 6:4 за Зељу и његове, он се другарски спрдајући ме смјешкао, клинци су остали у шоку а ја сам се тјешио да резултат није битан и да је и сам мој 'повратак на терен након повреде' успјех. Роналдињо је просуо пар грама магије које има у пертлама а затим сјео у ауто и одвезао се у правцу јужног Буџака.

Клинци су клицали - вау! Ко је тај лик?! Игра као Роналдо! Јесте ли видјели како дрибла?! Ма игра као Роналдињо! Како лик игра, лијево десно, кроз ноге, петом, шут, го! То је најбољи играч којег сам ја видио! - били су само неки од коментара дјеце окупљене око те округле ствари коју сви волимо. Ту сам се сјетио свог старог друга и разговора са почетка ове приче. Тако је и настала ова прича, јер дјеца, пријатељу мој, дјеца не лажу!

ПРИЧЕ ИЗ БУЏАКА - ''Професионалац''

ПРИЧЕ ИЗ БУЏАКА - ''Професионалац''

Суморно кишни уторак ујутру. Иако ведрог неба нема ни на видику, уторак као и недјеља, у нашем граду, јесте дан за пијацу.. Иако се ми који живствујемо у Буџаку стидимо, штавише и зазиремо од саме помисли на ријеч 'пијаца' а онда и од њеног значења, сваки од нас неотуђивим дијелом Буџака сматра те двије раскрснице од "Тропика" до Аутобуске станице.
На те двије улице викендом и уторком се редовно слије милион људи, свакаквог изгледа, занимања и рјечника (и морала). Стари и млади, чисти и прљави, сељани и (мало)грађани, наши и њихови, ови и они. Смета нам гужва коју праве на семафору кад журимо према граду, смета нам сама помисао да 'окупирају' нашу територију, псујемо им кроз прозор(у фацу) кад не ухватимо зелено, кад неко погрешно паркира, сметају нам њихови производи изложени на пољани код дрвореда, гледамо с подозрењем на те људе како ужурбано ходају са џаковима и врећама поврћа у рукама, како причају, убјеђују једни друге, како пуше, пију, пљују. Једном ријечју, како зарађују за живот. И то нам смета, како они ту, пред нама и наочиглед свих, зарађују за живот - јер, сви су они лопови, варају у килажи паприка и купуса, и будибогстобом, само гледају како да те преваре и зараде.

Код два продавца банана - стајао сам код једног и слушао разговор другог с купцем.

- Да, да, изгуб'смо од Словеније, ахх..
- Па, били су бољи зар не?
- Терен не лаже, авај..
- Кило и двјеста?
- Може, може.
- Јеси ти друже из Новог? Чиниш ми се познат.
- Јесам, друже, и ти си мени онако фацом..
- А, која си генерација?
- Шездест треће.
- А, ја ше'сет друго. Та мора да смо се неђе виђали..
- Могуће, могуће. Има ли иђе тих наших људи?
- Има, има. Симо Мрђа често наврати, и они његови. И Перо, котларев син. А и ови из Костајнице. Што су то биле барабе, је л' да?
- Да, да, мангупи прави.
- Они су се баш зајебавали.. Сјећаш се оно . .

Започели су широк разговор с много имена и два, три доживљаја. Продавац банана нашироко и емотивно, у једном даху, плете ли, плете док се присјећа истих а овај други, у сакоу и бијелој кошуљи, намргоди лице и увуче кравату, као да жели да пође.

- А, а, како се звао онај смото, што смо с њим највише тјерали шегу, онај мали што су га сви зајебавали?
Чек, чек је л' Ново Марић? - рече продавац и засмија се.

Овај други, погну главу и пође. Након неколико корака, окрену се и једва изусти уснама стегнутим од муке и од хладноће:
- Ја сам ти, друже, Ново Марић.

ПРИЧЕ ИЗ БУЏАКА - Црвени орлови и моћ фудбала тј. зашто Срби бодре Сиријце

ПРИЧЕ ИЗ БУЏАКА, vol. 2

Црвени орлови и моћ фудбала тј. зашто Срби бодре Сиријце

500,000 мртвих! - колико је то само лако а колико тешко написати - 5 милиона избјеглица и исто толико расељених, безброј страних плаћеника у свим униформама, градови који нестају. И један сан . .

''Двојка на Сирију, а?'' - чујем старији промукли глас.
''Ти баш вјерујеш у моћ фудбала..'' - скоро подругљиво ће друга старина, обојица ушушкана усљед овог хладнијег септембра и обојица штимају наочари како би ухватили праву квоту.

Е мој странче (а и ти, роћени Бањалучанину!), ако си икад посјетио Град на Врбасу - заволио си Бањалуку или бар неку Бањалучанку. А, кад те пут нанесе опет у њен град, а у сваки град се долази касно, вјероватно ћеш доћи из правца аутопута тј. транзита, дочим ћеш код 'Крамара' скренути лијево и прећи ћеш међу Буџака са сјеверозападне стране.
Ту се, изнад околиша издижу двије грађевине, обе круцијално важне за живот у Буџаку - Стадион Омладинца на који просјечан стармали чо'ек из Буџака иде само недјељом, кад гостују комшијски Жељо и Рекреативо и друга, понос Буџака, љепотица Лазарица, црква у коју просјечни малстари тип из Буџака иде само недјељом, када чека двицу на Лацио.
Није познато колико кладионица код нас постоји, али је познато да сва мудрост нашег мјеста може стати у та два Premiera, и по један WWIN и Mozzart у тих 300m Књаз-Милоша улице. Да би знао нешто о нама, мораш бар једном одиграти двије 'случајне по пола' у Mozz-у и послушати људе који зборе о свему и свачему. А имати став о свему и свачему јест' једнако имати став о животу.

''Без обзира што је апсолутно тачно да је фудбал глобална игра у којој се често као у искривљеном огледалу одбија слика стања тренутног друштвеног и политичког живота (узмите само Нејмаров трансфер за примјер) заиста је тешко очекивати да се деси да фудбал покрене рат или да га заустави.'' - опет онај први глас.
''А кад је утакмицом Хондураc-Салвадор 1969. почео тзв. фудбалски рат? А Максимир 1990? А Дидиер Дрогба који зауставља грађански рат у Обали Слоноваче на један дан како би се пикала лопта? Да не спомињемо Енглезе и Швабе на онај Божић у првом свјетском. Ееее...''
''Да, али није се Југа распала јер смо машили два пенала против Марадоне нити због туче на Максимиру, Загреб је био посљедица а не узрок.'' - брани се чича.

И заиста, а ми смо деведесетих, прави примјер за то, фудбал не може да донесе рат и разарање, бол и патњу, али понекад, само понекад умије бити толико љековит да чини да ране зарастају, макар то био и плацебо ефекат. У томе је драж спорта. Сјећамо се суза Аргентинаца који су због мита, корупције и криминалне државе запали у социјалну кризу а поново су почели да вјерују у своју нацију и државу тек кад су им кошаркаши добили СиЦГ, а затим и Амере на Олимпијади. Тад нам ваљда, једини пут у историји, није било криво кад изгубимо и кад неко други узима злато.

Елем, драги мој читаоче, ти који си испратио овај широки увод, fussball се у Дамаску и Алепу не игра већ 6 година. Сирија и ситуација у њој узрокују проблеме при проналаску противника чак и за пријатељске мечеве. А оне, званичне, као овај данас у 17:00, мечеве квалификација за СП играју у Малезији (која им то добро наплаћује) - чак 5.000 километара далеко од кућа, од породица, од бомби - као и КК Партизан и ФК Црвена Звезда који су под санкцијама играли у Фуенлабради и Сегедину и Софији. И чак су непоражени на том 'домаћем' терену. А данас, данас иду на ноге растерећеном и лежерном Ирану који је већ обезбиједио наступ на Мундијалу. Побједом у Техерану Сиријци иду у бараж, а ако им се поклопе још неки резултати могли би и директно да се пласирају на СП у Русији сљедеће године. Био би то сјајан шамар свима и реклама у свјетским оквирима. Била би то побједа обичног човјека који машта о миру! А ко их још не би волио видјети у Русији?!

Колика је стварна моћ фудбала? Не знамо. Али бићемо ближе него икад да сазнамо, вечерас око 20:00 у Техерану.

5.9.2017.