Синоним. И симбол. Оличење стања једног државног система. И оличење једног времена, једне епохе. Предсједник Русије је живући доказ, који показује како један појединац, сједајући на чело једне велике силе чија моћ опада, великом жртвом и макијавелистичким приступом, постаје најутицајнији човјек на планети. Гдје се на његовој карти налази српски народ?
Син регрута руске морнарице и чистачице у фабрици, Владимир Владимирович Путин имао је сасвим просјечно и слободно дјетињство. То је и сам више пута, јавно истицао. Рођен у Санкт Петербургу средином 20. вијека, Путин своје студентске дане проводи у Русији, која је тада на прелазу од стаљиновске Русије ка модерној европској држави Горбачовљевог доба. То је Русија која контролише Берлин и читаву комунистичку Источну Њемачку.
Након што је дипломирао међународно право на Правном Факутету Лењинградског државног универзитета, уписао је курс за обуку руских тајних агената - тзв. KГБ-оваца. 1984. добија високи чин, а сљедеће године и диплому специјалисте обавјештајне службе. С обзиром на чин, диплому и на добро познавање њемачког језика, послан је у Дрезден, као вођа руских обавјештајаца у том дијелу Европе.
По мишљењу данашњих историчара петогодишњи боравак у Дрездену је управо кључни период за разумијевање лика и дјела Владимира Путина. Тачније, кључно је разумијевање догађаја из једне хладне децембарске ноћи 1989.
Комунистички режим у Источној Њемачкој је тада већ на издисају, Берлински зид је срушен неколико седмица раније, Дрезден је у хаосу. Улицама овог града, палећи га и рушећи, тада харају групе Њемаца, националистички оријентисаних и настројених против Русије. Једна таква група долази и пред кућу која је била сједиште КГБ-а. Стражар је одмах ушао у кућу, и позвао јединог присутног официра. Он је изашао пред демонстранте и поставио им ултиматум.
- Наоружани смо и имамо дозволу да оружје и употријебимо. - реченица је тог мајора, која је приморала демонстранте на повлачење. Но, и сам мајор је знао да је то привремено рјешење, па је истог тренутка послао позив за напад команди једне тенковске дивизије руске Црвене армије. Но, од њих је добио негативан одговор. Москва је ћутала, и тако издала сопствене људе у дрезденском КГБ-у.
Тај одговор дубоко је разочарао младог мајора и заувијек промијенио његов живот. Фраза Москва ћути ће га прогањати још дуго времена, а касније ће он сам постати та Москва, стаће на чело Русије и одлучити да промијени ствари. Погађате, мајор који је смирио демонстранте у Дрездену био је Владимир Путин, једини човјек који посљедњих година пркоси западном неоимперијализму (овдје не рачунам сјевернокорејског великог вођу). Крим је само нус-појава тог пркоса.
Путин је тада схватио да сурова сила није једини начин промјене друштвеног система, тј. збацивања елите са власти. Увидио је да је дјеловање на емоције колектива једнако јако оружје. Те ноћи у Дрездену, Путин је свједочио процесу у којем је патриотизам комбинован са жељом за демократијом, постао јачи од било ког наметнутог режима, па чак и од комунистичке идеологије.
Након тога, Путин се враћа у Русију, која труне под Горбачовим, и чија економска моћ слаби. Ту промијењену Русију није разумио и није могао да прихвати. Из тих разлога је и подржао побуну руских обавјештајаца против Горбачова. Путинова сјећања на дрезденску ноћ, одразиће се на његову и унутрашњу и спољну политику.
Чак и његови противници кажу да је Путин одувијек био нијем на искушења корупције. Борис Березовски, самопрогнани руски тајкун, више пута је изјавио у медијима како Путин никада није узео мито током свог рада у канцеларији.
Од Дрездена па надаље, Путин само напредује. Десна рука градоначелника Санкт Петербурга, шеф руске безбједоносне службе - само су прелазне фазе његовог живота, које као потврду савјесног рада, на опште изненађење руске јавности тада још увијек не толико познатом Путину, 1999. доносе позицију премијера Русије.
Први радни дан као премијер Русије, дочекао је гледаући на Кавказ, у Дагестан гдје сепаратисти - радикални Чечени, наоружани поручују да ће проширити побуну и ван територија своје републике. Тада Путин изјављује и чувене ријечи, ријечи макијавелистичког манира циљ оправдава средство, ријечи које описују његову ''чврсту намјеру да убије милитанте чак и када су у тоалету''.
Сепаратистичка ситуација у Чеченији и Путинов непоколебив став против ње, формирали су слику у њему и у свијету, и код самих Руса. Неумољив приступ према чеченској кризи, његов озбиљан имиџ човјека који може да заведе ред и закон, човјека који зна шта може - донио му је побједу и поред бројних протукампања. Побиједио је у свим губернијама осим у Чеченији.
26. марта 2000. Владимир Путин постаје предсједник Руске Федерације.
Руска економија доживљава експанзију за вријеме првог његовог мандата. Једна од основних ствари које ради јесте прогон некад совјетских тајкуна - тзв. олигарси били су у очима народа главни кривци за пропаст економије предпутинове ере. Осим на економији, Путин ради и на јачању централне власти - оснажује законе у далеким губернијама, тако смањујући могућност отцјепљења и најдалекијих руских области, побуђених сепаратистичким осјећањима.
За све што је урадио у првом, Руси му 2004. дају и други мандат којег осваја већ у првом кругу избора са 71% освојених гласова.
И поред критика са запада, Путин је успио у својој намјери - руски глас на међународој сцени се поново слуша са пажњом и Русија је поново важан играч у глобалним друштевним процесима.
Након краја другог мандата, према правилима руског устава, напустио је предсједничку фотељу и јавно подржао Димитрија Медведева као свог насљедника. Путин долази поново на позицију премијера Русије. Тандем је замијенио мјеста.
Други пут као премијер, учествује у рјешавању грузијске кризе против отцјепљене републике у Јужној Осетији. Тај сукоб, као и рјешење глобалне економске кризе у Русији, истакли су га као јединог могућег насљедника Медведева. Медведев није затражио други мандат већ је за предсједника предложио Путина. Владимир Владимирович и 80% руског народа су прихватили ту идеју. Путин 2012. поново сједа на чело Руске федерације.
Ситуације у Украјини и на Криму јесу посљедњи доказ хегемоније Русије и Владимира Путина у Европи и свијету.
Од стране Француза и Нијемаца заувијек ће постојати нетрепељивост према руском народу. Схватите то као аксиом. Но, на сваки западноеврoпски и амерички коментар, Путин је имао спреман одговор. Премостио је срж економије на добре трговинске односе са Кином, и тако смањио зависност Русије од запада. Санкције западних сила нису довеле до слома руске привреде.
Једноставно је - све док је Путин на њеном челу, Москва никада неће да ћути. И то схватите као аксиом.
У Русији, Путин се сматра симболом оживљеног руског патриотизма, симболом отпора православне Русије према католичком и протестантском западу. Његова популарност није ништа мања ни међу осталим земљама и народима ортодоксног хришћанства. На Балкану, који и данас обитава под стегама запада, то је нарочито исказано. Слави се Путинова дрчност, његове борилачке способности, хумор, играчке, приватни аутомобили, његово посједовање тигрова и сл.
Сваки детаљ из Путиновог живота који сугерише на надмоћ, дочекује се са одушевљењем и у Бањој Луци и у Београду. Глупи Србине! Просјечном човјеку са обје стране Дрине, никако није јасно да је једну од најновијих играчака руског предсједника произвео Renault. Владимир Путин зато, јасно види да размјена играчака из западних земаља и кокетирање с њима oко руског гаса и плина, далеко више вриједи од илузија двају далеких удавача које као мираз нуде Андрићград и Београд на води.
Нема коментара:
Постави коментар