Спуштена је завјеса на изложбу заоставштине патријарха Павла у Бањалуци. У којој мјери та изложба осликава стање ствари на трулој бањалучкој културној сцени, и на који начин ју допуњавају ''Јазавац'', Данило Киш, руски козаци, и ових дана неизоставни - Змај од Шипова?
Када је 11. септембра 1914. Гојко Стојчевић дошао на ред, Онај горе који нам свима суди, одлучио је да дубоко завуче руку у врећу, на којој пише стрпљивост, скромност и упорност. Седам и по деценија касније, Гојко ће бити устоличен као четрдесеттрећи насљедник Светог Саве. Сви догађаји послије тог су чиста историја.
Да се разумијемо, патријарх Павле није централна личност међу нашим патријарсима, нити спада у ред оних који су живјели у најтежим друштвеним околностима. Но, дефинитивно спада у ред најпросвјећенијих наших црквених (и државних) поглавара.
Током читавог свог живота, патријарх Павле је остао досљедан себи, никога не остављајући равнодушним. Он се не мијења, он мијења свијет. То је његов просвјећени апсолутизам. Од дјечака доспјелих на богословију у Призрену правио је људе и учио да служе свом народу. Од незаинтересованих слушалаца његових бесједа, правио је слијепе сљедбенике. Од противника - крвне непријатеље.
Било да се вози градским превозом или да Уједињеним нацијама носи извјештаје о нашим жртвама на Косову; било да обнавља српске цркве и школе, или да на аутобуској станици добија батине од Албанаца, било да преписује житија наших светаца ширећи љепоту старе српске ћирилице, или да сам поправља своју обућу и шије одјећу, патријарх Павле дјелује на друге.
Све то што је урадио за својих 19 година службовања на мјесту врховног поглавара Српске православне цркве, може се подвести под једну ријеч – култ, мит, легенда. Одлучите сами.
Откако је уочи Савиндана отворена једна оваква изложба, са позамашном заоставштином из његовог личног и црквеног живота, одмах сам помислио да њен једини и дугорочни циљ јесте приближавање лика српског патријарха нама, обичним људима. Но, просторије галерије Академије наука и умјетности Републике Српске, данима су биле празне и тихе, са тек понеким спорадичним посјетама заинтересованих људи, чији су уздаси као одрази одушевљења виђеним, убијали монотонију изложбе.
Не бавим се бројевима, но срамотно је то што је директор изложбе, исту прогласио успјешном, истичући важним број посјетилаца (који је иначе мизеран у поређењу са бројем становника Бањалуке).
Старијих људи готово да и није било, ђака и студената ту и тамо, политичара и јавних личности никако. Но, зато су сви они потребни, били на наступу руских козака у дворани ''Борик'', смијали се у многобројне камере, аплаудирали у првим редовима и давали интервјуе за медије. Зато што је то догађај од културне важности.
Паралелно са трајањем изложбе посвећене патријарху Павлу, трајала је и још траје, и изложба у Народној и универзитетској библиотеци, посвећена нашем чувеном писцу Данилу Кишу. Боравећи често у библиотеци, примијетим да ријетко ко загледа у многобројне Кишове цитате, фотографије и друге експонате.
Нема горенаведених многобројних камера да скрену пажњу на било који сегмент ових догађаја. За похвалу је ако једну од изложби уопште и спомену, негдје у запећку, између редова већег значаја. Исто тако, ријетко ко је ових дана писао о награди коју је добило бањалучко Народно позориште или о активностима групе младих ентузијаста окупљених око идеје, познате као Градско позориште ''Јазавац''.
Њима је интересантније ових дана описивати мегапопуларни TV-show Парови, у којем главну улогу игра Змај од Шипова, крајишки пастир који се не сналази у великом Београду, па покушава да га деградира на сваки могући начин. Култура је ту посљедња рупа на свирали.
Али за такав однос медија, у највећој мјери је заслужна публика која их дефинише. Јер, велика већина малограђана, а богами и добар дио носилаца културе, иако шокирана ипак наставља да гледа Змаја и екипу, а из Јазавца и Борика, бјежи к'о мува без главе. Тако опијена и испраног мозга, та већина се затвара у своја четири зида, сједа испред телевизора, и шаље безброј СМС-порука пуних подршке или философске мудрости учесницима популарног ријалитија, људима од којих и сами имају мањи интелект.
То је права слика културне сцене града на Врбасу. Трулe, мизернe, оронулe и јаднe. Част изузецима! Понеки успјех неког од њих заузме велике новинске чланке или пар минута на телевизији са националном фреквенцијом, и највећом гледаношћу, свакако, и донесе мало освјежења у њој.
Нема коментара:
Постави коментар