ВЛАДИМИР ПУТИН - Успон једне империје

Синоним. И симбол. Оличење стања једног државног система. И оличење једног времена, једне епохе. Предсједник Русије је живући доказ, који показује како један појединац, сједајући на чело једне велике силе чија моћ опада, великом жртвом и макијавелистичким приступом, постаје најутицајнији човјек на планети. Гдје се на његовој карти налази српски народ?

Син регрута руске морнарице и чистачице у фабрици, Владимир Владимирович Путин имао је сасвим просјечно и слободно дјетињство. То је и сам више пута, јавно истицао. Рођен у Санкт Петербургу средином 20. вијека, Путин своје студентске дане проводи у Русији, која је тада на прелазу од стаљиновске Русије ка модерној европској држави Горбачовљевог доба. То је Русија која контролише Берлин и читаву комунистичку Источну Њемачку.

Након што је дипломирао међународно право на Правном Факутету Лењинградског државног универзитета, уписао је курс за обуку руских тајних агената - тзв. KГБ-оваца. 1984. добија високи чин, а сљедеће године и диплому специјалисте обавјештајне службе. С обзиром на чин, диплому и на добро познавање њемачког језика, послан је у Дрезден, као вођа руских обавјештајаца у том дијелу Европе.

По мишљењу данашњих историчара петогодишњи боравак у Дрездену је управо кључни период за разумијевање лика и дјела Владимира Путина. Тачније, кључно је разумијевање догађаја из једне хладне децембарске ноћи 1989. 

Комунистички режим у Источној Њемачкој је тада већ на издисају, Берлински зид је срушен неколико седмица раније, Дрезден је у хаосу. Улицама овог града, палећи га и рушећи, тада харају групе Њемаца, националистички оријентисаних и настројених против Русије. Једна таква група долази и пред кућу која је била сједиште КГБ-а. Стражар је одмах ушао у кућу, и позвао јединог присутног официра. Он је изашао пред демонстранте и поставио им ултиматум.

- Наоружани смо и имамо дозволу да оружје и употријебимо. - реченица је тог мајора, која је приморала демонстранте на повлачење. Но, и сам мајор је знао да је то привремено рјешење, па је истог тренутка послао позив за напад команди једне тенковске дивизије руске Црвене армије. Но, од њих је добио негативан одговор. Москва је ћутала, и тако издала сопствене људе у дрезденском КГБ-у.

Тај одговор дубоко је разочарао младог мајора и заувијек промијенио његов живот. Фраза Москва ћути ће га прогањати још дуго времена, а касније ће он сам постати та Москва, стаће на чело Русије и одлучити да промијени ствари. Погађате, мајор који је смирио демонстранте у Дрездену био је Владимир Путин, једини човјек који посљедњих година пркоси западном неоимперијализму (овдје не рачунам сјевернокорејског великог вођу). Крим је само нус-појава тог пркоса.

Путин је тада схватио да сурова сила није једини начин промјене друштвеног система, тј. збацивања елите са власти. Увидио је да је дјеловање на емоције колектива једнако јако оружје. Те ноћи у Дрездену, Путин је свједочио процесу у којем је патриотизам комбинован са жељом за демократијом, постао јачи од било ког наметнутог режима, па чак и од комунистичке идеологије.

Након тога, Путин се враћа у Русију, која труне под Горбачовим, и чија економска моћ слаби. Ту промијењену Русију није разумио и није могао да прихвати. Из тих разлога је и подржао побуну руских обавјештајаца против Горбачова. Путинова сјећања на дрезденску ноћ, одразиће се на његову и унутрашњу и спољну политику.

Чак и његови противници кажу да је Путин одувијек био нијем на искушења корупције. Борис Березовски, самопрогнани руски тајкун, више пута је изјавио у медијима како Путин никада није узео мито током свог рада у канцеларији.

Од Дрездена па надаље, Путин само напредује. Десна рука градоначелника Санкт Петербурга, шеф руске безбједоносне службе - само су прелазне фазе његовог живота, које као потврду савјесног рада, на опште изненађење руске јавности тада још увијек не толико познатом Путину, 1999. доносе позицију премијера Русије.

Први радни дан као премијер Русије, дочекао је гледаући на Кавказ, у Дагестан гдје сепаратисти - радикални Чечени, наоружани поручују да ће проширити побуну и ван територија своје републике. Тада Путин изјављује и чувене ријечи, ријечи макијавелистичког манира циљ оправдава средство, ријечи које описују његову ''чврсту намјеру да убије милитанте чак и када су у тоалету''. 

Сепаратистичка ситуација у Чеченији и Путинов непоколебив став против ње, формирали су слику у њему и у свијету, и код самих Руса. Неумољив приступ према чеченској кризи, његов озбиљан имиџ човјека који може да заведе ред и закон, човјека који зна шта може - донио му је побједу и поред бројних протукампања. Побиједио је у свим губернијама осим у Чеченији. 

26. марта 2000. Владимир Путин постаје предсједник Руске Федерације.

Руска економија доживљава експанзију за вријеме првог његовог мандата. Једна од основних ствари које ради јесте прогон некад совјетских тајкуна - тзв. олигарси били су у очима народа главни кривци за пропаст економије предпутинове ере. Осим на економији, Путин ради и на јачању централне власти - оснажује законе у далеким губернијама, тако смањујући могућност отцјепљења и најдалекијих руских области, побуђених сепаратистичким осјећањима.

За све што је урадио у првом, Руси му 2004. дају и други мандат којег осваја већ у првом кругу избора са 71% освојених гласова. 

И поред критика са запада, Путин је успио у својој намјери - руски глас на међународој сцени се поново слуша са пажњом и Русија је поново важан играч у глобалним друштевним процесима.

Након краја другог мандата, према правилима руског устава, напустио је предсједничку фотељу и јавно подржао Димитрија Медведева као свог насљедника. Путин долази поново на позицију премијера Русије. Тандем је замијенио мјеста.

Други пут као премијер, учествује у рјешавању грузијске кризе против отцјепљене републике у Јужној Осетији. Тај сукоб, као и рјешење глобалне економске кризе у Русији, истакли су га као јединог могућег насљедника Медведева. Медведев није затражио други мандат већ је за предсједника предложио Путина. Владимир Владимирович и 80% руског народа су прихватили ту идеју. Путин 2012. поново сједа на чело Руске федерације.

Ситуације у Украјини и на Криму јесу посљедњи доказ хегемоније Русије и Владимира Путина у Европи и свијету. 

Од стране Француза и Нијемаца заувијек ће постојати нетрепељивост према руском народу. Схватите то као аксиом. Но, на сваки западноеврoпски и амерички коментар, Путин је имао спреман одговор. Премостио је срж економије на добре трговинске односе са Кином, и тако смањио зависност Русије од запада. Санкције западних сила нису довеле до слома руске привреде.

Једноставно је - све док је Путин на њеном челу, Москва никада неће да ћути. И то схватите као аксиом. 

У Русији, Путин се сматра симболом оживљеног руског патриотизма, симболом отпора православне Русије према католичком и протестантском западу. Његова популарност није ништа мања ни међу осталим земљама и народима ортодоксног хришћанства. На Балкану, који и данас обитава под стегама запада, то је нарочито исказано. Слави се Путинова дрчност, његове борилачке способности, хумор, играчке, приватни аутомобили, његово посједовање тигрова и сл. 

Сваки детаљ из Путиновог живота који сугерише на надмоћ, дочекује се са одушевљењем и у Бањој Луци и у Београду. Глупи Србине! Просјечном човјеку са обје стране Дрине, никако није јасно да је једну од најновијих играчака руског предсједника произвео Renault. Владимир Путин зато, јасно види да размјена играчака из западних земаља и кокетирање с њима oко руског гаса и плина, далеко више вриједи од илузија двају далеких удавача које као мираз нуде Андрићград и Београд на води.

Патријарх Павле - просвјећени апсолутиста са мисијом

Спуштена је завјеса на изложбу заоставштине патријарха Павла у Бањалуци. У којој мјери та изложба осликава стање ствари на трулој бањалучкој културној сцени, и на који начин ју допуњавају ''Јазавац'', Данило Киш, руски козаци, и ових дана неизоставни - Змај од Шипова?

Када је 11. септембра 1914. Гојко Стојчевић дошао на ред, Онај горе који нам свима суди, одлучио је да дубоко завуче руку у врећу, на којој пише стрпљивост, скромност и упорност. Седам и по деценија касније, Гојко ће бити устоличен као четрдесеттрећи насљедник Светог Саве. Сви догађаји послије тог су чиста историја.

Да се разумијемо, патријарх Павле није централна личност међу нашим патријарсима, нити спада у ред оних који су живјели у најтежим друштвеним околностима. Но, дефинитивно спада у ред најпросвјећенијих наших црквених (и државних) поглавара. 

Током читавог свог живота, патријарх Павле је остао досљедан себи, никога не остављајући равнодушним. Он се не мијења, он мијења свијет. То је његов просвјећени апсолутизам. Од дјечака доспјелих на богословију у Призрену правио је људе и учио да служе свом народу. Од незаинтересованих слушалаца његових бесједа, правио је слијепе сљедбенике. Од противника - крвне непријатеље.

Било да се вози градским превозом или да Уједињеним нацијама носи извјештаје о нашим жртвама на Косову; било да обнавља српске цркве и школе, или да на аутобуској станици добија батине од Албанаца, било да преписује житија наших светаца ширећи љепоту старе српске ћирилице, или да сам поправља своју обућу и шије одјећу, патријарх Павле дјелује на друге.

Све то што је урадио за својих 19 година службовања на мјесту врховног поглавара Српске православне цркве, може се подвести под једну ријеч – култ, мит, легенда. Одлучите сами.

Откако је уочи Савиндана отворена једна оваква изложба, са позамашном заоставштином из његовог личног и црквеног живота, одмах сам помислио да њен једини и дугорочни циљ јесте приближавање лика српског патријарха нама, обичним људима. Но, просторије галерије Академије наука и умјетности Републике Српске, данима су биле празне и тихе, са тек понеким спорадичним посјетама заинтересованих људи, чији су уздаси као одрази одушевљења виђеним, убијали монотонију изложбе.

Не бавим се бројевима, но срамотно је то што је директор изложбе, исту прогласио успјешном, истичући важним број посјетилаца (који је иначе мизеран у поређењу са бројем становника Бањалуке).

Старијих људи готово да и није било, ђака и студената ту и тамо, политичара и јавних личности никако. Но, зато су сви они потребни, били на наступу руских козака у дворани ''Борик'', смијали се у многобројне камере, аплаудирали у првим редовима и давали интервјуе за медије. Зато што је то догађај од културне важности.

Паралелно са трајањем изложбе посвећене патријарху Павлу, трајала је и још траје, и изложба у Народној и универзитетској библиотеци, посвећена нашем чувеном писцу Данилу Кишу. Боравећи често у библиотеци, примијетим да ријетко ко загледа у многобројне Кишове цитате, фотографије и друге експонате.

Нема горенаведених многобројних камера да скрену пажњу на било који сегмент ових догађаја. За похвалу је ако једну од изложби уопште и спомену, негдје у запећку, између редова већег значаја. Исто тако, ријетко ко је ових дана писао о награди коју је добило бањалучко Народно позориште или о активностима групе младих ентузијаста окупљених око идеје, познате као Градско позориште ''Јазавац''.

Њима је интересантније ових дана описивати мегапопуларни TV-show Парови, у којем главну улогу игра Змај од Шипова, крајишки пастир који се не сналази у великом Београду, па покушава да га деградира на сваки могући начин. Култура је ту посљедња рупа на свирали. 

Али за такав однос медија, у највећој мјери је заслужна публика која их дефинише. Јер, велика већина малограђана, а богами и добар дио носилаца културе, иако шокирана ипак наставља да гледа Змаја и екипу, а из Јазавца и Борика, бјежи к'о мува без главе. Тако опијена и испраног мозга, та већина се затвара у своја четири зида, сједа испред телевизора, и шаље безброј СМС-порука пуних подршке или философске мудрости учесницима популарног ријалитија, људима од којих и сами имају мањи интелект.

То је права слика културне сцене града на Врбасу. Трулe, мизернe, оронулe и јаднe. Част изузецима! Понеки успјех неког од њих заузме велике новинске чланке или пар минута на телевизији са националном фреквенцијом, и највећом гледаношћу, свакако, и донесе мало освјежења у њој.

Игор Радојичић - кафкијански преображај

Метаморфоза. Преображај. Да је рођен у Њемачкој, Игор Радојичић би био најбољи свјетски политичар и на његовом примјеру би Франц Кафка данас могао написати наставак своје чувене приповјетке којом је почетком 20. вијека покорио свијет. 
Ушушкан у тананој побједи на октобарским изборима, СНСД шкрипи неподношљиво страшним звуком. Да ли су социјалдемократе ослијепиле у сопственом самозадовољству? 

Прије нешто више од два мјесеца Рајко Васић је на свом блогу, у детаљној и систематичној анализи стања у СНСД-у, веома јасно исказао све проблеме у које је запала ова странка, представљајући предсједника РС (и СНСД-а) Милорада Додика као главни проблем унутар исте. У својој строгој оцјени рада и лика предсједника Републике Српске, у којем га позива на оставку, Васић истиче да је Милорад Додик тренутнo највећи српски национални проблем.

То је био јасан доказ да унутар ове странке постоје велика идејна размимоилажења, доказ да водећа странка Републике Српске пуца на два огранка која су од 2002. године у фузији и чине САВЕЗ независних социјалдемократа (СНСД је састављен од СТРАНКЕ независних социјалдемократа Милорада Додика и ДСП - Демократске социјалистичке партије Небојше Радмановића).

Један од првих који је јавно подржао ове ставове Рајка Васића јесте Игор Радојичић, човјек који је током година неријетко и сам долазио у сукоб са Васићем (или бар имао несугласице с њим). Но, Радојичић учи, мијења се, прилагођава се ситуацији, свјестан да једно погињање главе пред Васићем није ништа у поређењу са њеним издизањем пред камерама.

Човјек који у СНСД улази на мала врата (тада је тек генерални секретар ДСП-а) као дио великог преображаја водећих људи СНСД-а, примјер је политичког Грегора Самсе, јунака чувеног Кафкиног дјела, човјека који се без моћи да узврати суровом друштву, претвара у инсекта. За разлику од Кафкиног јунака који је немоћан и одбачен од породице, остао да пропада скрајнут од реалности, Игор Радојичић својим талентом, радом и вољом постаје један од носећих стубова СНСД-а и један од његових синонима. 

Сукоб на релацији Додик - Радојичић је активан већ више од двије године и то од онда када је Милорад Додик поставио Жељку Цвијановић за међународног секретара СНСД-а, а нешто касније и за премијерку Републике. Након посљедњих избора, Радојичићу је постало јасно да ће он и његови сарадници бити изостављени са свих важнијих позиција у овој постизборној прерасподјели функција. Од тада, свједоци смо разних видова бунтовништава од стране незадовољног Радојичића (који ће на друштвене мреже постављати фотографије искључиво са личних забава, а на званичне састанке СНСД-а долазиће у фармеркама и без сакоа (не у одијелу) што довољно говори о његовом револту и неозбиљности у приступу тим сједницама и сл.) као и јавних препуцавања поменутих политичара. У оваквим околностима, са другим, младим и школованим људима који су такође незадовољни радом врха СНСД-а, јасно је да Радојичић има услове да оформи нову, јаку и претенциозну странку.

Али, магију којом тјераш обичне и гладне студенте, раднике, трговце са пијаце или возаче аутобуса да заокруже твоје име на октобарским листићима, не учиш у школи, нити ју стичеш. Са њом се рађаш или ти је дају сами ови горе наведени. Да. Моћног политичара рађа народ. Он је тај који га креира.

Способност трансформације, дакле, да останем досљедан Кафки, управо је најважнија особина овог, како ствари стоје, једног од нових политичких лидера у Републици Српској. ''Кад се Грегор Самса једног јутра пробудио из немирних снова, нађе се у свом кревету преображен у огромног кукца.'', написао је чувени писац.

Када се Игор Радојичић пробуди из свог сна, чекаће га другачији одраз у огледалу. То неће бити одраз зрелог политичара, одраз одговорног вође. То неће бити одраз вође.