ПРИЧЕ ИЗ БУЏАКА - Прво су нам узели фудбал

Прегледао сам Зељкoвићев story на инстаграму и ушао у бус. 

Уторак је у нашем граду дан за пијацу и то сви знају и тог дана сви избјегавају саобраћај у јужном Буџаку. Откако је отворен велики и велелепни тржни центар на Бањалучком пољу, црвени број 13 са натписом ЛАЗАРЕВО-ОБИЛИЋЕВО се креће пужевим кораком према Леснини, кроз море других возила који су осуђени на исто. Пошто се радио и нови питајтибогакоји по реду кружни ток на Малти, одлучио сам да до Парка дођем пјешке. И то по правилу, увијек буде добар избор.

ЕНГОЛО КАНТЕЕЕЕ - продрма ме дјечији глас из парка. Погледао сам боље и видио пар клинаца на оном терену с Mozzart-знаком, како пикају бубамару. Откуд баш скромни и добри Канте међу свим тим нејмарима и месијима овог свијета?! - помислих. 
Клинац ми је брзо дао одговор. На констатацију свог другара да Канте не даје голове, одговорио је ни мање ни више него са: Душан Тадић, мој тата каже да он и даје голове и асистира - и ту већ схватим: ствар је кућног васпитања.


Замислим се о том фудбалу и сјетим се прошле седмице и ријечи једног пријатеља када нисмо успјели да организујемо рекреацију: нема више у Буџаку доброг фудбала! А онда и тe бруталнo искренe форe.
Чули сте je сигурно, тај виц, фору, поштапалицу. Спада у оне глупе форе, али смислене, које описују друштвени тренутак у којем смо и које кад се толико понављају, у неком тренутку постану добре: Лакше је наћи жиранта за кредит него човјека за фудбал.

Као и тада, тако и садa у парку гледајући те клинце, схватио сам исто: у посљедњих годину дана Буџак је сиромашнији за бар пет (читaj: педесетипет!) мајстора најважније споредне ствари на свијету.

Први је отишао Бањац који гази већ други мандат, за њим Блажић, Џона је већ увелико преко океана, Даке нема пар мјесеци. Зеља је колико прекјуче слетио на Флориду, Прпа је такође вани а Столе иде кроз коју седмицу. Још неколико старијих из Буџака које знам свој динар зарађује по швабским земљама a cвако од нас, сигуран сам, познаје још неког ко је морао трбухом за крухом. То је значајан одлив људства, талента, раје.

Право чудо се догоди ако у Буџаку успијеш организовати играње озбиљног фудбала данас а камоли зауставити тренд одласка младих.

Сурово је то: по експозеима и говорима политичара слушамо како су им млади приоритет и како све дају за наталитет, док се са друге стране затвара петнаест подручних школа у Бањој Луци, избацује ce из стана син борца са троје дјеце, дјечак са аутизмом три године чека пресуду смије ли или не смије на матуру са својим вршњацима, природни прираштај је лош, млади образовани и ини који знају нешто њемачког и енглеског бјеже не размишљајући о посљедицама.


Негдје сам прочитао да нас је заправо од 1991. мање за 28%. Другим ријечима: умиремо, нестајемо. Сваке године нас је мање за један Прњавор; један Теслић годишње нестане у РС; мање нас има сада него прије 12 мјесеци за цијели један Зворник!

Крајње је вријеме да се сви они који о нечему одлучују у овом друштву ухвате у коштац са тим проблемом. Материјала има, на сваком кораку, од школских учионица до оног клинца у парку. Не дозволите да још једна генерација умјесто са Бањ брда по инстаграму објављује слике из Мајамија и Мелбурна. Не дајте да постанемо нови Хуни, да за вијек-вијек и по, о нама Србима, том бившем народу који је живио од Уне до Дрине, неко каже:
прво смо им узели фудбал...

Брауншвајг, Њемачкa: број гледалаца на дјечијем турниру до 12 година ?!

Касније тог дана, сви смо свједочили како се догађа Тадићев Ајакс. Сјетио сам се клинца с почетка текста и схватио да се чуда ипак догађају.