Руке које суде

Руке које суде

‘’Сјећаш ли се стари, добри, пријатељу

кад смо били дјеца, памтиш ли то вријеме

кад су испуњавали нам и најмању жељу,

све док на нас не паде оно тешко бреме?

Нисмо били довољно ни за школу стари

кад су се већ на Балкану чули пуцњи први

душманска рука ни за најмлађе не мари

тако пођосмо пут града туге, смрти, крви.’’

‘’Сјећам се пријатељу, ћутали сви су

мајке изгубише кћерке, очеви синове.

Неки чак ни седам љета навршили нису

а већ тада им убише маштања и снове.

Од дјечијих надања не остаде ништа.

А стварни број жртава се никад неће знати.

Уништили многа српска су огњишта.

Кренусмо пут града из ког мало ко се врати.’’

‘’Пут бјеше трновит, нама ноге босе

без обуће и голи стигли смо у мрачно.

Гладни, жеђ утописмо тек са падом росе.

Онај који није ћут'о, дрхтао је плачно.’’

‘’Ја плаках, сјећам се, к'о и дјеца многа

На капији тога града спознах крви траг.

Ушли смо а нисмо били свјесни тога

да пакла самог тек пређосмо праг.

Викнуо би понеко, разочаран, без утјехе:

''Па побогу људи, некадашња браћо,

за које нас и чије кажњавате гријехе?''

''Назад у колону!'' - чувар би га враћ'о.

Кад уђосмо сви, као полумртви

поредани били смо као да смо црви.

Иза нас се ширио смрад првих жртви

што имали су срећу, да су били први.’’

‘’Поносно, у ништавној, минималној нади

да постоји боље сутра за будуће главе,

прво падоше стари, затим голобради

искусили нису муке логора крај Саве.

Све муке и тајне које тај град крије,

трпани у јаме, вјешани на врбе

за дуге и тешке те године двије

колико је трајао тај поход на Србе.’’

‘’И не само Србе, већ и друге нације.

Сјећаш ли се Јакова, младића из Јеруса?

Закопане ту су цијеле генерације

Јевреја и Срба, Цигана и Руса.

Комшија, пријатеља, али и незнанаца

познаника, породица и тако у круг.

У логору смрти нема више странаца.

 Дијелећ' исту муку - роб је робу друг.

И за сваког иста правила ту вриједе,

заробљени у колиби која прокишњава,

на некада'њу срећу и сјећања блиједе

понеким се сном спасу заборава.

У условима грозним да горе не може

с парчетом хљеба, чашом воде сваког дана

и кратка молитва: ''Помози нам Боже!''

не звучи к'о спас него ко сахрана.’’

‘’Једном су их извели у уско двориште,

прозивали, видјели ко није на броју,

ко је напустио то смртно позориште,

и у планинама чека судбу своју.

Они који прођу и логорска врата

трчe у слободу, ал' од метка нема брже.

Они несрећнији као брат до брата

у блату један другом одсјечену руку држе.’’

‘’Сва узалудна надања да изведе се бијег

врло би се брзо приводила крају,

бјегунци не би зашли за оближњи бријег

и све би остало тек на покушају.’’

‘’Након сваког бијега извели би тако

све затворенике, бројили их редом.

Бичевали би сваког ко се тада мак'о,

ко заплаче њега би обиљежили кредом.

''Поштедите дјецу!'', говорише стари,

ал' душмани чак ни за њих не имаше слуха.

Кредом обиљежени иза главе крвари

јер жицом су га боли од уха до уха.

И једном по једном очи почеше да ваде,

а најратоборније водише далеко.

Они се помирили на највеће јаде

јер знаше да крвник – џелат их је чек'о.’’

‘’Сјећам се Петра, вјероучитеља,

што издан је од стражара, некад пријатеља,

а сада крвника у том боју тешком.’’

‘’Гледали смо кад су језик чупали му грешком.’’

‘’Шутјели сви смо, нисмо могли више

помоћи, ризик је, велики и за нас.

У ћошку логора шаптало се тише:

''Хајдемо у бијег, не вечерас – данас!''

И тако за вријеме паузе за јело

оскудно без укуса, уз прљаву воду,

кад пар је стражара да одмори сјело

дало се њих тридесет у бијег, у слободу.’’

‘’Али тада нису замислити могли

да их пар чувара на излазу чека,

за трк на другу страну, снаге нису смогли.

Петнаест ће стријељати, петнаест носи ријека.’’

‘’Неки су протјеривани ил' су испод крста.

Прекрштени сад децембром славе Бадње вече.

Никад неће с поносом подићи три прста,

Католици чијим тијелом српска крв тече.

А логораш сваки, светац је, мученик.

Дјеца, жене, стари - то зло је без премца.

Учитеља увијек надмаши ученик,

као што су yсташе – свог ментора Нијемца.’’

‘’Кад им се прохтије, изаберу неколико

обичних талаца без икакве кривице.

Сви у колони, часно, дрхт'о није нико

скидани су, мотани, сви у шаховнице

и сви редом корачали ка великом пању.

Дочекаше смрт к'о слободу саму.

Одсјечене главе пашће по сувоме грању

а тијело по тијело бацаће у јаму.’’

‘’Надмашише ментора јер немаше части.

Некад браћу сада – мучише к'о 'тиће.

Ал' Србин  је такав, никад неће пасти.

У великом поразу он још већи биће.

Стаде једног прољећа Адолфова војска,

потукле их главе што на челу звијезду носе.

Отопиле се yсташе к'о да су од воска.

И устаде свако ко је спотак'о се.’’

‘’Паљевина, дим, бука и немири свуда.

Ослобођен је логор, срчано и страсно.

Тек ће крајем вијека крвник опет проћи туда.

Некад логораши сад кликташе гласно.’’

‘’Сјећам се да плаках, овај пут од среће.

Ја, дјечак, око мене непознати круже

Рука једне болничарке на раме ми слеће

Изустих: ''Ко сте?'' - ''Партизани, друже.''

Ја обрисах сузу, на дјечачком лицу,

и пођох да тражим познате ми људе,

 у импровизовану логорску болницу,

гдје некада таоци сад крвнике куде,

и расправљају коме ће приписати кривицу.

Важно је да таквог зла више не буде,

највеће казне свакоме злочинцу!

Jер ничије руке нису створене да суде

и одлучују судбину другом појединцу!’’