Умјесто новогодишње честитке

Сваки крај, па и онај календарски је тежак, но исто тако сваки крај значи и нови почетак. Почните да живите! Вратите живот у свој живот.

Донесите одлуке и станите иза њих, посебно ако и сами мислите да гријешите и посебно ако се двоумите да ли да сједнете за волан а попили сте три-четири ракије код кума на слави.

Схватите ко сте и за чега сте створени. Не играјте туђу улогу у животу јер ви имате своју. Нико вам није бољи пријатељ од Вас самих. Будите задовољни собом, радите на себи, радите ствари које волите и које вас испуњавају и чине срећнима. Будите одважни, усудите се, радите оно што нисте никада радили или оно што годинама нисте.

Понесите кесе бакама из зграде, поздравите комшију из стана изнад, помозите им да прекорачају пјешачки прелаз. Правите ‘трагове’ у снијегу, грудвајте се, санкајте се са клинцима, прочитајте “Харија Потера”, погледајте “Сам у кући”, отворите “Приповијетке” Вука Караџића, нацртајте чича-Глишу, напишите пјесму. Посјетите заиста одличне изложбе у нашем граду, пјевајте наглас пјесме које волите, пошаљите писмо симпатији, плачите, смијте се, поставите или ако већ јесте, подигните своју љествицу вриједности.

Онима које волите, кажите да их волите; не кријте емоције јер онај ко крије емоције је будала! Свако ко вам каже супротно – лажов је!

Удијелите свирцима у Господској, купите приглавке или штогод код оне баке на Тргу, дарујте иконе и манастире, вриједи!

Отиђите у цркву, лаже вас ко каже да Бог не постоји. Зар стварно мислите да тако комплексно биће као што сте Ви може да настане од мајмуна, без имало Божијег примисла?!

Не животарите и не преживљавајте. То је за животиње. Живите сходно својим могућностима и потенцијалу, користите паметно дарове којима вас је Бог даривао. Истовремено, бyдите захвални на дару којег имате. Не будите себични, подијелите свој таленат са другима, дјелујте на друге, инспиришите свијет око себе. Будите људи, то је најтеже али и највриједније.

Његујте и волите своје писмо, ћирилицу, светосавље, косовски мит, Кајмакчалан, Републику Српску. Ваш народ је саградио Сопоћане, Грачаницу, Жичу, Студеницу.
Твоји су под божурима мијењали земаљско за Царство Небеско, имали Косовку дјевојку, краља Петра, Принципа, Кочићa, Андрићa.

То је твој народ: он те има а ти му припадаш. Немаш бољег народа и језика од свог!

"Социјална одговорност или одговорност сваког од нас је задатак да схватимо ко смо и на који начин можемо да помогнемо другима, да схватимо због чега смо створени у једној краткој епизоди која се зове живот. Јер оног секунда када се родимо, ми смо већ умрли. Питање је само како ћемо, на који начин, из ове љуштуре отићи. Када дајете и када се дајете, ви не губите." Начин на који можете да 'заразите' људе око себе јесте управо ваша вриједност, јер горе не носимо ништа, осим онога што смо овдје урадили.

Будите примјер промјене коју желите да видите у друштву. Реагујте на неправду, побуните се, онима који вас лажу, кажите у очи да вас лажу. Не вјерујте медијима, не постоји независтан медиј, пронађите своју истину. Поштујте своје професоре, људе који су вас учили али никако слијепо и без поговора. Сумњајте, истражујте, копајте и преиспитујте ауторитете, законе, правила - јесу ли још увијек ваљани или не.

Изађите на изборе, Ваш глас се пика! Мијењајте оне којима нисте задовољни, ви сте их и поставили. Ако вас нови разочарају, мијењајте и њих!

И најважније: не дијелите се по партијама и идеологијама, свима нам хљеб и млијеко једнако коштају. Не дијелите се по нацијама и вјероисповијестима, свима су нам исте молитве. Не дијелите се никако, сви плаћамо исти порез.

Живите живот, јер не живи се само једном; само једном се умире а живи се сваки дан!

И никада, али никада, немојте да сједате у аутомобил ако сте попили двије-три ракије код кума на слави. Нисте ништа мање фрајер или мангуп због тога.

ПРИЧЕ ИЗ БУЏАКА - Прво су нам узели фудбал

Прегледао сам Зељкoвићев story на инстаграму и ушао у бус. 

Уторак је у нашем граду дан за пијацу и то сви знају и тог дана сви избјегавају саобраћај у јужном Буџаку. Откако је отворен велики и велелепни тржни центар на Бањалучком пољу, црвени број 13 са натписом ЛАЗАРЕВО-ОБИЛИЋЕВО се креће пужевим кораком према Леснини, кроз море других возила који су осуђени на исто. Пошто се радио и нови питајтибогакоји по реду кружни ток на Малти, одлучио сам да до Парка дођем пјешке. И то по правилу, увијек буде добар избор.

ЕНГОЛО КАНТЕЕЕЕ - продрма ме дјечији глас из парка. Погледао сам боље и видио пар клинаца на оном терену с Mozzart-знаком, како пикају бубамару. Откуд баш скромни и добри Канте међу свим тим нејмарима и месијима овог свијета?! - помислих. 
Клинац ми је брзо дао одговор. На констатацију свог другара да Канте не даје голове, одговорио је ни мање ни више него са: Душан Тадић, мој тата каже да он и даје голове и асистира - и ту већ схватим: ствар је кућног васпитања.


Замислим се о том фудбалу и сјетим се прошле седмице и ријечи једног пријатеља када нисмо успјели да организујемо рекреацију: нема више у Буџаку доброг фудбала! А онда и тe бруталнo искренe форe.
Чули сте je сигурно, тај виц, фору, поштапалицу. Спада у оне глупе форе, али смислене, које описују друштвени тренутак у којем смо и које кад се толико понављају, у неком тренутку постану добре: Лакше је наћи жиранта за кредит него човјека за фудбал.

Као и тада, тако и садa у парку гледајући те клинце, схватио сам исто: у посљедњих годину дана Буџак је сиромашнији за бар пет (читaj: педесетипет!) мајстора најважније споредне ствари на свијету.

Први је отишао Бањац који гази већ други мандат, за њим Блажић, Џона је већ увелико преко океана, Даке нема пар мјесеци. Зеља је колико прекјуче слетио на Флориду, Прпа је такође вани а Столе иде кроз коју седмицу. Још неколико старијих из Буџака које знам свој динар зарађује по швабским земљама a cвако од нас, сигуран сам, познаје још неког ко је морао трбухом за крухом. То је значајан одлив људства, талента, раје.

Право чудо се догоди ако у Буџаку успијеш организовати играње озбиљног фудбала данас а камоли зауставити тренд одласка младих.

Сурово је то: по експозеима и говорима политичара слушамо како су им млади приоритет и како све дају за наталитет, док се са друге стране затвара петнаест подручних школа у Бањој Луци, избацује ce из стана син борца са троје дјеце, дјечак са аутизмом три године чека пресуду смије ли или не смије на матуру са својим вршњацима, природни прираштај је лош, млади образовани и ини који знају нешто њемачког и енглеског бјеже не размишљајући о посљедицама.


Негдје сам прочитао да нас је заправо од 1991. мање за 28%. Другим ријечима: умиремо, нестајемо. Сваке године нас је мање за један Прњавор; један Теслић годишње нестане у РС; мање нас има сада него прије 12 мјесеци за цијели један Зворник!

Крајње је вријеме да се сви они који о нечему одлучују у овом друштву ухвате у коштац са тим проблемом. Материјала има, на сваком кораку, од школских учионица до оног клинца у парку. Не дозволите да још једна генерација умјесто са Бањ брда по инстаграму објављује слике из Мајамија и Мелбурна. Не дајте да постанемо нови Хуни, да за вијек-вијек и по, о нама Србима, том бившем народу који је живио од Уне до Дрине, неко каже:
прво смо им узели фудбал...

Брауншвајг, Њемачкa: број гледалаца на дјечијем турниру до 12 година ?!

Касније тог дана, сви смо свједочили како се догађа Тадићев Ајакс. Сјетио сам се клинца с почетка текста и схватио да се чуда ипак догађају.

Руке које суде

Руке које суде

‘’Сјећаш ли се стари, добри, пријатељу

кад смо били дјеца, памтиш ли то вријеме

кад су испуњавали нам и најмању жељу,

све док на нас не паде оно тешко бреме?

Нисмо били довољно ни за школу стари

кад су се већ на Балкану чули пуцњи први

душманска рука ни за најмлађе не мари

тако пођосмо пут града туге, смрти, крви.’’

‘’Сјећам се пријатељу, ћутали сви су

мајке изгубише кћерке, очеви синове.

Неки чак ни седам љета навршили нису

а већ тада им убише маштања и снове.

Од дјечијих надања не остаде ништа.

А стварни број жртава се никад неће знати.

Уништили многа српска су огњишта.

Кренусмо пут града из ког мало ко се врати.’’

‘’Пут бјеше трновит, нама ноге босе

без обуће и голи стигли смо у мрачно.

Гладни, жеђ утописмо тек са падом росе.

Онај који није ћут'о, дрхтао је плачно.’’

‘’Ја плаках, сјећам се, к'о и дјеца многа

На капији тога града спознах крви траг.

Ушли смо а нисмо били свјесни тога

да пакла самог тек пређосмо праг.

Викнуо би понеко, разочаран, без утјехе:

''Па побогу људи, некадашња браћо,

за које нас и чије кажњавате гријехе?''

''Назад у колону!'' - чувар би га враћ'о.

Кад уђосмо сви, као полумртви

поредани били смо као да смо црви.

Иза нас се ширио смрад првих жртви

што имали су срећу, да су били први.’’

‘’Поносно, у ништавној, минималној нади

да постоји боље сутра за будуће главе,

прво падоше стари, затим голобради

искусили нису муке логора крај Саве.

Све муке и тајне које тај град крије,

трпани у јаме, вјешани на врбе

за дуге и тешке те године двије

колико је трајао тај поход на Србе.’’

‘’И не само Србе, већ и друге нације.

Сјећаш ли се Јакова, младића из Јеруса?

Закопане ту су цијеле генерације

Јевреја и Срба, Цигана и Руса.

Комшија, пријатеља, али и незнанаца

познаника, породица и тако у круг.

У логору смрти нема више странаца.

 Дијелећ' исту муку - роб је робу друг.

И за сваког иста правила ту вриједе,

заробљени у колиби која прокишњава,

на некада'њу срећу и сјећања блиједе

понеким се сном спасу заборава.

У условима грозним да горе не може

с парчетом хљеба, чашом воде сваког дана

и кратка молитва: ''Помози нам Боже!''

не звучи к'о спас него ко сахрана.’’

‘’Једном су их извели у уско двориште,

прозивали, видјели ко није на броју,

ко је напустио то смртно позориште,

и у планинама чека судбу своју.

Они који прођу и логорска врата

трчe у слободу, ал' од метка нема брже.

Они несрећнији као брат до брата

у блату један другом одсјечену руку држе.’’

‘’Сва узалудна надања да изведе се бијег

врло би се брзо приводила крају,

бјегунци не би зашли за оближњи бријег

и све би остало тек на покушају.’’

‘’Након сваког бијега извели би тако

све затворенике, бројили их редом.

Бичевали би сваког ко се тада мак'о,

ко заплаче њега би обиљежили кредом.

''Поштедите дјецу!'', говорише стари,

ал' душмани чак ни за њих не имаше слуха.

Кредом обиљежени иза главе крвари

јер жицом су га боли од уха до уха.

И једном по једном очи почеше да ваде,

а најратоборније водише далеко.

Они се помирили на највеће јаде

јер знаше да крвник – џелат их је чек'о.’’

‘’Сјећам се Петра, вјероучитеља,

што издан је од стражара, некад пријатеља,

а сада крвника у том боју тешком.’’

‘’Гледали смо кад су језик чупали му грешком.’’

‘’Шутјели сви смо, нисмо могли више

помоћи, ризик је, велики и за нас.

У ћошку логора шаптало се тише:

''Хајдемо у бијег, не вечерас – данас!''

И тако за вријеме паузе за јело

оскудно без укуса, уз прљаву воду,

кад пар је стражара да одмори сјело

дало се њих тридесет у бијег, у слободу.’’

‘’Али тада нису замислити могли

да их пар чувара на излазу чека,

за трк на другу страну, снаге нису смогли.

Петнаест ће стријељати, петнаест носи ријека.’’

‘’Неки су протјеривани ил' су испод крста.

Прекрштени сад децембром славе Бадње вече.

Никад неће с поносом подићи три прста,

Католици чијим тијелом српска крв тече.

А логораш сваки, светац је, мученик.

Дјеца, жене, стари - то зло је без премца.

Учитеља увијек надмаши ученик,

као што су yсташе – свог ментора Нијемца.’’

‘’Кад им се прохтије, изаберу неколико

обичних талаца без икакве кривице.

Сви у колони, часно, дрхт'о није нико

скидани су, мотани, сви у шаховнице

и сви редом корачали ка великом пању.

Дочекаше смрт к'о слободу саму.

Одсјечене главе пашће по сувоме грању

а тијело по тијело бацаће у јаму.’’

‘’Надмашише ментора јер немаше части.

Некад браћу сада – мучише к'о 'тиће.

Ал' Србин  је такав, никад неће пасти.

У великом поразу он још већи биће.

Стаде једног прољећа Адолфова војска,

потукле их главе што на челу звијезду носе.

Отопиле се yсташе к'о да су од воска.

И устаде свако ко је спотак'о се.’’

‘’Паљевина, дим, бука и немири свуда.

Ослобођен је логор, срчано и страсно.

Тек ће крајем вијека крвник опет проћи туда.

Некад логораши сад кликташе гласно.’’

‘’Сјећам се да плаках, овај пут од среће.

Ја, дјечак, око мене непознати круже

Рука једне болничарке на раме ми слеће

Изустих: ''Ко сте?'' - ''Партизани, друже.''

Ја обрисах сузу, на дјечачком лицу,

и пођох да тражим познате ми људе,

 у импровизовану логорску болницу,

гдје некада таоци сад крвнике куде,

и расправљају коме ће приписати кривицу.

Важно је да таквог зла више не буде,

највеће казне свакоме злочинцу!

Jер ничије руке нису створене да суде

и одлучују судбину другом појединцу!’’