Матија Бећковић - Посљедњи Мохиканац

Сјећам се да сам некад читао текст једног блогера, о једном чешком писцу. Дотични Милан Кундера, заправо највећи чешки писац, који ће пак, одласком у изгнанство у Француску постати тек просјечан француски писац, у "Књизи смијеха и заборава" описује ријеч из чешког језика за коју, како тврди, не постоји достојан превод у другим језицима.

"Литост", каже Кундера "обухвата веома широк распон осјећања, као развучена хармоника, или осјећање које је синтеза многих осјећања: жалости, саучешћа, чежње и самопријекора. Први слогови ове ријечи, изговорени са призвуком и отегнуто, звуче као цвиљење напуштеног пса".

Најрелевантнији превод на српском био би "ојађеност", мада се лако уочава да ојађеност не одговара овој ријечи - што је доказ да је Кундера, авај, у праву - тј. ојађеност не подразумијева читаву лепезу најбиједнијих осјећања. Понекад би ријечи требало оставити онакве каквима јесу, без покушаја да се преводе односно препјевавају – а посебно, ваљда, када је ријеч о словенским језицима.

Сјећам се и свог доласка у Брно, тај митски град на истоку Чешке, некоме познат по чувеним мото-тркама а некоме по Милану Кундери - у Брну ће се родити као он, као човјек, али тек у Острави ће се родити Милан Кундера као писац. Када ме водич упитао зашто сам дошао баш овдје и зашто нисам ишао у Праг, одговорио сам му да желим да посјетим родни град свог омиљеног писца - тад ми још увијек није био омиљени јер тада још увијек нисам прочитао ''Шалу'' - али и да бих радо посјетио Остраву. Тада и никад више у свом животу нисам видио на ичијем лицу такав ниво самогадљивости, подругљивости и одурности - јеси ли нормалан, шта ћеш тамо, Острава је шуп*к Чешке?!


Кад једном дођеш у било који град, а у било који град се долази касно; кад једном касно дођеш у било који град... А у Остраву сам, исто као и у Брно, дошао рано - између средње школе и факултета. И заиста, водичеве ријечи нису биле потпуно нетачне. Град је типичан примјер суровости источноевропске транзиције - некад понос тешке индустрије данас је пуст и полуразорен град, легло незапослености, сиромаштва и бескућника. Срушене куће чешког дијела Шлеске, порђали фабрички торњеви некадашњих жељезара, соцреалистички блокови и напукнута рударска окна нису оптимистичан пејзаж. О Острави, једнако ружној и у његово вријеме пише и сам Кундера - Лудвик, јунак његовог првог романа ''Шала'' осуђен је на изгнанство у овај град, који више личи на логор него на насељено мјесто.

Хладни вјетар стеже око врата, чај је једини топли напитак који се тамо може наћи. Одбио сам водичев приједлог да попијем чашу ракије... Да, ракије?! Кад сам га питао откуд му јабуковача и да ли има везе са нашим геопростором, казао ми је да је свратио у Семберију кад се враћао из Сенте. Једва сам дочекао да му кажем - чекај, шта ћеш горе на самом сјеверу Војводине, па Сента је шуп*к Србије?! Ало, Сента, родни град највећег српског пјесника Матије Бећковића - рекао је зачуђено. Тишина. Осјећај срамоте на мом лицу, лицу будућег студента српског језика и књижевности који није знао овај податак.


Уторак је. Облачно јутро уторком у бановој луци на Врбасу никад није ништа посебно. Сви се мрзовољно спремају за радни дан. Уторак је дан за пијацу па је тамо и на тржници гужва. На улици скоро никог. Уђох у кафић у склопу ЈУ НУБ РС-библиотеке. Унутра пуно. Већина је с рукама на телефону. Понеко зијева, слабо ко разговара. Наручих чај а умјесто шифре за Wi-Fi интернет, затражих новине. И то је, по правилу, увијек исправнији избор . .
Листам (једне знамените бањалучке) новине. И опет по правилу: спорт – политика – ТВ-програм па укрштеница. Вицеве не читам, хороскоп не пратим. Ту негдје између политике и спорта поткраде се понекад и покоја помена вриједна вијест из сфере просвјете и културе. Једна таква вијест је мој докони читаоче, и подстакла настајање овог текста. Заправо не једна вијест него једна реченица: Матија Бећковић је синоћ био гост Филолошког Факултета Универзитета у Бањој Луци. Толико. Само толико. Једна реченица без наслова и без фотографије.

У дану када је Новак Ђоковић - омиљени српски син и најбољи амбасадор Срба на глобалном нивоу - прославио 29. рођендан и у дану када нас је нажалост напустио чувени Валтер-Бата Живојиновић, гост Филолошког Факултета у нашем граду био је Матија Бећковић. Огромна заинтересованост, препуна учионица од двјестотињак душа, никад више студената и никад мање професора и асистената Филолошког Факултета на неком дешавању на факултету, прегршт старијих госпођа у првим редовима, два камермана и он - Велики Матија Бећковић. Или како су га најавили - само Матија.

Спор али сигуран ход, књиге, наочари и марамице; књиге - да се подсјети покојем стиху који му је остао негдје далеко у мислима а не може га у тренутку призвати, што је и нормално јер већ је превалио седамдесетиседам љета и иза себе је оставио довољно да без икаквих замјерки и може и треба и смије то да уради; наочари - са малом диоптријом, таман толико довољном да ишчита понеки од тих стихова; марамице - једна да обрише нос јер је прехлађен, јер је у Бањој Луци вријеме промјењиво ових дана, баш као и ономад кад је долазио о Стефану дне да говори бесједу за Дан Републике Српске у Банском двору и друга марамица дa обрише замагљено стакло наочари, јер ваздуха нема и сви су прозори затворени у учионици бр. 7, тој картонској учионици картонског факултета, млађег брата Филозофског.

Сви прозори су затворени а свјетина окупљена око катедре дише као један, неријетко и не дише и не трепће већ слуша и упија а често се на неку Матијину шалу засмије на сав глас - при чему предњаче оне старије даме из првих редова. Нашали се Матија и на туђи рачун - јер је интелектуалац, и на свој рачун - јер је шмекер, али као искусан говорник, не може и не смије без поуке. Не може без duche et utilе момента, без забави и поучи момента, па се тако дотиче и данашњег система вриједности, друштвених мрежа, огољеног језика и нарастајућег сленга, Европске уније, алудира на неке друге писце и пјеснике, цитира Његоша те карикира црногорску нацију и језик - Како би само Његош лакше и боље написао Горски вијенац да је знао црногорски језик!

Једно ''Оставимо нешто и за сљедећи пут''. Једно ''Хвала вам''. Наклон. И један дуготрајан аплауз.

Она литост са почетка текста понајвише одговара тренутном стању у сфери коју - још увијек - зовемо српски језик и књижевност. Шкакљиво и (не)важно питање на које се увијек гледа са подозрењем и бојажљивошћу, бачено на маргине друштва са тек понеким преосталим посљедњим Мохиканцем који својом ријечју, појавом и харизмом, може да утиче на шире народне масе, постави им нека питања и натјера их да се замисле у себи. И то ради тако смјело и успјешно да ни нема потребе да га емитују на телевизији са националном фреквенцијом, ниједном са обе стране Дрине нити има потребе да се са бар више од једне реченице нађе на страницама којекаквих знаменитих новина.

Разговор са професором Томом Курузовићем

Велика је част за сваког студента водити један неформалан разговор са професором као ауторитетом, разговарати с њим о темама које нису уско везане за струку којом се обојица баве. Ово је један такав разговор, разговор о обичним свакодневним стварима а не о досадним садржајима силабуса или испитних питања.

. . .

     За почетак, сједимо у „Дебелој Берти“. Професор Курузовић и ја. Понедјељак је и подне је. Недеља је била прави спортски дан. Бања Лука се враћа у стање исто као и сваке радне седмице.
– Куштриновић рече дваес пет а ја цијеним да има и више степени. Шта ти велиш Ацо?
– Овај вјетар наноси топлоту, професоре.
– Дува врућ вјетар, тачно.

     Сигурно знате Тому Курузовића; човјека са три звања – глумац, књижевник и режисер. На ово прво би се често нашалио. Нисам ја глумац, често ће рећи, Болоња каже да сам ја аудио-визуелни умјетник;човјека рођеног у Сарајеву далеке 1930, који је завршио глуму у првој генерацији Академије у Београду заједно са чувеним Бором Тодоровићем и Љубом Тадићем. Данас живи у Београду. Често дође у Бањалуку, одакле су му родитељи.
Млађи га знају по улози кнеза Ваљушка из Орлова рано лете или Блаже у филму Мали Будо, ми, средња генерација његове публике свакако по улози официра у филму Давитељ против давитеља или изВратиће се роде а они најстарији по улози Веље Бошкова у Срећним људима и Мисирца у Повратку отписаних. Неко би га још могао запазити и у Монтевидеу или Белој лађи.

– Киселу воду и кратку кафу.
– Па добро Ацо, мајку му, нисмо на послу. Дај ти нама дечко, двије мале точене, рече професор и отвори новине читајући чланак са посљедње стране.
– Не пратите политику професоре?
– Новак Ђоковић јачи од 20.000 навијача у Њу Јорку. Давно је прошло вријеме када је стари Швајцарац добијао овакве мечеве као на тренингу.
– Зато пратите тенис?
– Роџер ми је био омиљени све до 2006. године. Ха, ваљда због те смирености и господства и чувеног пријатељства Арчибалда Рајса према нама Србима. Тада сам запазио једног клинца, изгледао је да једва држи рекет у руци а све новине и скоро сви на улици су причали о њему. Ваљда зато јер нам је тада сваки други спорт био у благом замору материјала, шта ли?
– У праву сте. Ја се савршено сјећам тих година и бламаже против Аргентине у фудбалу (0:6) или сва три пораза у групи на ЕП за кошаркаше 2007.
– Но, зато нас сад кошаркаши радују, цијеним, више него икад, чак више него ономад кад смо добили Американце у Индијанаполису.
– Какве су нам шансе?
– Никад веће, Ацо, никад веће. Селектор је своју играчку дрскост усадио играчима, имамо добру хемију која се види из авиона. Колико читам, сви причају о нама и поштују нас, што ће рећи да смо ријешили и тај чувени српски комплекс ‘неправедно суђење’(смијех).
– У праву сте. Ја сам увјерен да ћемо освојити првенство. Имамо све елементе: жријеб нам се отворио, играчи дижу форму а на клупи нам сједи један од највећих луђака европске кошарке.
– Тачно тако. Но, не морају ни освојити Ацо, зар не? Они су већ сада шампиони, већ сада држе у својим рукама наде цијеле нације. Слично је и са Ђоковићем. Све очи српске јавности упрте су у његов рекет. Обичном човјеку су сви успјеси српског спорта у посљедње вријеме задовољство и утјеха у мору проблема из свакодневног живота.
– У праву сте, професоре. Не знам да ли је ико још од Светог Саве држао у својим рукама пажњу цијеле нације као што то ради Новак. Него, ко Вам је омиљени кошаркаш?
– Слажем се Ацо. Ах, види, гледао сам многе кошаркаше, и стране и наше, али највише волим оне играче који претварају кошарку у умјетност. Кићановић, Мока Славнић некада, Сале Ђорђевић недавно а ево одскора Милош Теодосић. Или партија младог Богдановића лани, у финалу Лиге Србије? То су билитренуци кад спорт прелази у умјетност.

. . .

Уочи Другог Свјетског рата у Београду се нашло неколико великих имена наше књижевности и умјетности уопште. Читав свој живот па и дан-данас, професор Курузовић се дружи са њима.
– Ха, било је то вријеме кад се још могло живјети од књижевности. У Београду су живјела два велика српска писца, тада још увијек као млади људи. Један од њих писао је и писао чланке за чувену Политику а други је константно био одбијан. Први је тако јако рано стекао велику популарност. Био је то Бранко Ћопић. Никад није одустајао од свог пријатеља којег је Политика одбијала. Није одустајао а овај му се касније увијек захваљивао. Био је то Меша Селимовић.

     Професор Курузовић је био велики пријатељ Бранку Ћопићу, због кога је и дошао у Бањалуку прије неког времена и говорио на округлом столу посвећеном стогодишњици Ћопићевог рођења.
– Како сте упознали Бранка Ћопића, професоре?
– Бранка сам упознао по завршетку рата. Ја као млад учитељ представим му се а он у гомили својих папира само климне главом и каже: “Добро, ето, упознали смо се.“ Остадох забезекнут. Тад је био већ познати писац и рече ми да му дам шта имам ако желим да он то објави. Рекох: “Не, не, нисам ја због тога дошао. Ја сам учитељ, из Крајине као и ви, од Приједора…“
Бранко застаде, остави све своје хартије, и промрмља: “Одакле?“
– Из Крајине, управо сам завршио службу у Чаракову код Приједора.
Бранко се тек тад насмија и узвикну: “Па ти мора да си тамо по казни послат.“ Видиш Ацо, Чараково је муслиманско село које је за вријеме рата било највеће упориште НДХ на овим просторима. Тамо ко је ишао у службу, сигурно није ишао по награди.

– Има ли још занимљивих прича с Ћопићем професоре?
– Ах, Бранко је био скроман човјек. Није се истицао. Одрекао се свих права као првоборац. Често се знао шалити како је он првобијежац а не првоборац.
– А жене?
– Оженио се на Видовдан. Увијек је говорио да ако су сви српски јунаци пали на Видовдан онда ће и један мали Бранко Ћопић да падне на Видовдан(смијех).

     Осим са Бранком дружио се професор Курузовић са Ивом Андрићем, Мирославом Крлежом , Густавом Крклецом, Скендером Куленовићем и многим дргима. И с њима има анегдота.
– Сјећам се кад је Иво Андрић казао Бранку Ћопићу: “Бранко ја не знам шта ћу са тобом. Моја књижевност није питка као твоја. Ја све нешто преправљам, преписујем, уређујем. Мучим се. А теби је довољно само да напишеш: “Даро, волим те. Ево ти јабука. Даро, волим те. Ево ти још једна јабука. Даро моја, ја те волим али ја више стварно немам јабука!“ и хумор сам од себе иде. Код тебе књижевност излази Бранко, као ђаци кад истрчавају из школе.“

. . .

– Сјећам се једне конференције у Загребу којом је предсједавао Мирослав Крлежа и на којој је било доста домаћих и страних учесника. И тако, спремајући се за уводни говор уђе Крлежа у салу и види да је потпуно празна. Зачуди се јер конференција треба почети за пар минута. Но, брзо погледа кроз прозор и види да су сви учесници испред сале и окупљени око Ћопића слушају његове приче. Отвори прозор Крлежа и рече: “Охоо, Бранко, немојте само каснити, кафа се охлади.“

     На паузи између предавања током конференције, Крлежа приђе Ћопићу и рече: “Бранко не одвлачи ми људе јер слушајући тебе сви ће закаснити. Па ти имаш прича и дјела којима би се могао поплочати пут од Београда до Загреба!“, тобож критикујући га. Бранко се насмија на то: “Не брини мој Мирославе, неће нико закаснити, само ти свој посао гледај. А што се мојих дјела тиче, ако ћемо тако гледати, ја сам одавно прешишао Загреб и са тим путем сам већ дошао негдје до Љубљане!“.

     “Но, доста сједења“, рече професор дижући руку. “Кад будемо стари људи онда ћемо сједити. Вријеме је да се иде на тржницу.“
Пођох да се поздравим, кад ће професор:
– Геније ради оно што мора а таленат оно што може. Писац-књижевник има свега од обојице а не ради ни што мора ни што може. Политичар нема ништа ни од једног ни од другог а ради оно што раде обојица. Толико о курви.

     Насмијах се поново на ову професорову опаску о политици. Посљедњи гутљај већ млаког Паулинера. Чврсто руковање. Једно здраво, једно довиђења, професоре. Свако на своју страну.